Глава 5

Процедуре

Након формулисања експерименталних хипотеза, размишљања о нацрту неминовно следи смишљање или примена одговарајућег поступка којим би смо регистровали вредности фактора одн. зависних варијабли које пратимо. Кратко речено, експериментална процедура је заправо специфична техника коришћена при извођењу експеримента, тачније прикупљању података. У експерименталној психологији постоји широк спектар експерименталних процедура које варирају у зависности од специфичности проблема који проучавамо. Неке од њих су релативно једноставне тј. од испитаника захтевају минималан напор и активност док су, са друге стране неке од њих релативно сложене тако да од испитаника могу захтевати различит когнитивни и моторни ангажман. Треба напоменути да се процедуре могу и комбиновати са другачијим техникама психолошког тестирања, као што су папир-оловка тестови, различите скале процене, упитници и сл., што додатно усложњава експерименталну процедуру. Без обзира на сложеност процедуре, аналогија са сложеношћу процеса не стоји јер су по својој природи сви психолошки процеси сложени поред тога што се могу испитивати релативно простим техникама и процедурама.

Ово поглавље је структурисано тако да ће у наставку текста бити изложено неколико различитих експерименталних процедура у формату тзв. метод секције експерименталног извештаја. У наставку текста биће приказани примери експеримената у којима се примењују следећи експериментални задаци одн. процедуре: лексичка одлука (енгл. lexical decision task), асоцијативно примовање (енгл. associative priming), верификација исказа (енгл. verification task), , визуелна претрага (енгл. visual search task), слободна репродукција (енгл. free recall), навођење пажње (енгл. attention cueing), скале процене и процедуре изведене из Струповог ефекта.

Задатак лексичке одлуке

Задатак лексичке одлуке се сматра једним од најчешће коришћених експерименталних процедура у психологији. Срж задатка је у одлуци испитаника који треба да се определи да ли приказани вербални сложај носи значење или не. Главне зависне варијабле су проценат грешака којом се региструје успешност и време реакције (ефикасност когнитивне обраде речи).

Нацрт. Предложени нацрт био је типа 2×3. У експерименту су варирана два фактора. Први фактор је лексикалност који је варирао на два нивоа. Први ниво су представљале речи, тј. стимулуси који носе значење, док је други ниво представљала група псеудоречи, стимулуси који немају значење у српском језику. Други фактор је била учесталост или фреквенција речи која је варирала на три нивоа. У узорку стимулуса биле су речи (с обзиром да је немогуће утврдити фреквенцију псеудоречи) ниске, средње и високе фреквенције.

Стимулуси. У Табели 5.1 дати су стимулуси. Укупно је било 120 речи. Псеудоречи су генерисане тако да фонолошком структуром подсећају на речи с тим што немају значења. Категорије учесталости су дате провизорно, без употребе егзактних мера.

Приметимо још да су нивои фактора учесталости бесмислени када су у питању псеудоречи које немају, нити могу имати фреквенцију. Псеудоречи су генерисане тако да својом фонолошком структуром подсећају на речи али истовремено немају значење.

Експериментална процедура. Прикупљање података, времена реакције и успешности задатка обављена је на следећи начин: прво се излаже фиксациона тачка (знак + у средини екрана) у трајању од 1000 ms, затим следи стимулус (реч или псеудо--реч) до одговора испитаника а максимално у трајању од 1500 ms, на крају следи интервал између излагања (енгл. Inter trial interval, ITI), празан екран у трајању од 1000 ms. Скица процедуре дата је на слици 5.1. Уколико желимо, могуће је предвидети упозорења са понављањем излагања у случајевима прекорачења максималног времена реаговања (1500 ms), као и у случају грешке. Препоручује се рандомизација стимулуса.

Референтни чланци:

• Meyer, D.E. & Schvaneveldt, R.W. (1971). Facilitation in recognizing pairs of words: Evidence of a dependence between retrieval operations. Journal of Experimental Psychology, 90, 227–234.

• Schvaneveldt, R.W., & Meyer, D.E. (1973). Retrieval and comparison processes in semantic memory. Поглавље у Kornblum, S., Attention and performance IV, New York: Academic Press, pp. 395–409

• Meyer, D.E., Schvaneveldt, R.W., & Ruddy, M.G. (1975). Loci of contextual effects on visual word recognition. Поглавље у Rabbitt, P. & Dornic, S. Attention and performance V, London: Academic Press, pp.98–118.

Задатак верификације

Задатак верификације је незаобилазна експериментална процедура у области верификације исказа, шире, суђења и логичког закључивања. Сам задатак је по својој структури и подацима који се помоћу њега прикупљају веома сличан задатку лексичке одлуке са том разликом да се у оквиру ове процедуре, на екрану уместо изолованих речи појављују искази о којима испитаник треба да донесе суд да ли су истинити (тачни) или не.

Нацрт. У предложеном експерименту (2×2) варирају се два фактора: истинитост исказа, са нивоима тачни и нетачни и квалитет исказа, са нивоима афирмативни и негативни искази. Фактор истинитост се односи на својство које означава да ли је одређени исказ тачан (Београд је град) или није (Пчела је сисар); други фактор, квалитет се односи на то да ли се у конкретном исказу нешто тврди (Дунав је река) или негира (Јелен није сисар). У крајњем исходу, у експерименту се налазе афирмативни тачни и афирмативни нетачни искази, као и негативни тачни и негативни нетачни искази. Задатак испитаника је да притиском на одговарајући тастер установи што је могуће брже да ли је исказ који је прочитао на екрану тачан или није.

Стимулуси. У Табели 5.2 дати су стимулуси, искази у четири форме.

У табели са исказима, као што можемо приметити, налазе се две категорије исказа: искази из корпуса географских чињеница и искази из скупа класификације животиња. У нашем примеру експеримента, припадност исказа одређеној категорији знања није представљала фактор, али то не значи да у одређеним истраживањима нема значаја.

Експериментална процедура: Прикупљање података, времена реакције и успешности обављања задатка изведена је на следећи начин: прво се излаже фиксациона тачка (знак + у средини екрана) у трајању од 1000 ms, затим следи стимулус (исказ) до одговора испитаника а максимално у трајању од 3000 ms, на крају следи интервал између излагања (енгл. Inter trial interval, ITI), празан екран у трајању од 1000 ms. Скица процедуре дата је на слици 5.2. Уколико желимо, могуће је предвидети упозорења са понављањем излагања у случајевима прекорачења максималног времена реаговања (3000 ms), као и у случају грешке. Препоручује се рандомизација стимулуса.

Референтни чланци:

• Wason, P. C. (1961). Response to affirmative and negative binary statements. British Journal of Psychology, 54, 133-142.

• Catlin, J., & Jones, N. K. (1976). Verifying affirmative and negative sentences. Psychological Review, 83, 497-501.

• Clark, H. H., & Chase, W. G. (1972). On the process of comparing sentences against pictures. Cognitive Psychology, 3, 472-517.

• Tannenhaus, M. K., Carroll, J. M., & Bever, T. G. (1976). Sentence-picture verification models as theories of sentence comprehension: A critique of Carpenter and Just. Psychological Review, 83, 310-317

Асоцијативно примовање

У зависности од проблема истраживања, могуће је поставити следеће истраживачко питање тј. хипотезу: да ли се појединачно приказане речи ефикасније когнитивно обрађују у случају када су приказане изоловано или у ситуацијама када су дате у некој врсти контекста. Одговор на ово питање је познат. Изоловане речи се приказују брже уколико су дате у асоцијативно повезаном контексту. Другим речима, семантички релевантна, претходна реч убрзава обраду потоње приказане речи. Реч је феномену који се назива асоцијативно примовање (енгл. associative priming). Реч примовање се још увек није адекватно превела на српски језик те се тако међу српским психолозима усталио овакав вулгарни термин.

Нацрт: У предложеном експерименту (2×3) варирају се два фактора. Први фактор је лексикалност са два нивоа: речи и псеудоречи. Други фактор је контекст са три нивоа: повезан, без контекста и неповезан.

Стимулуси: У Табели 5.3 дати су парови речи (контекст и реч) са три нивоа семантичке повезаности (повезан, без контекста и неповезан). Ситуације са псеудо речима нису приказане.

Експериментална процедура: Прикупљање података, времена реакције и успешности обављања задатка изведена је на следећи начин: прво се излаже фиксациона тачка (знак + у средини екрана) у трајању од 1000 ms, затим следи прим стимулус (реч) у кратком излагању (30-100 ms), на крају следи тест стимулус (реч или псеудореч) на којем се врши задатак лексичке одлуке до притиска на тастер или максималних 1500 ms. Kоначно следи интервал између излагања, празан екран у трајању од 1000 ms. Скица процедуре дата је на слици 5.3. Уколико желимо, могуће је предвидети упозорења са понављањем излагања у случајевима прекорачења максималног времена реаговања (1000 ms), као и у случају грешке. Препоручује се рандомизација стимулуса.

Препоручени чланци:

• Meyer, D.E. & Schvaneveldt, R.W. (1971). Facilitation in recognizing pairs of words: Evidence of a dependence between retrieval operations. Journal of Experimental Psychology, 90, 227–234.

• Schvaneveldt, R.W. & Meyer, D.E. (1973). Retrieval and comparison processes in semantic memory", in Kornblum, S. Attention and performance IV, New York: Academic Press, pp. 395–409.

• Stanovich, K. E. & West, R. F. (1983). On Priming by a Sentence Context. Journal of Experimental Psychology, 112(1), 1–36.

• Marslen-Wilson, W., Tyler, L. K. & Waksler, R. (1994). Morphology and Meaning in the English Mental Lexicon. Psychological Review, 101, (1), 3–33.

• Friederici, A. D., Steinhauer, K. & Frisch, S. (1999).  Lexical integration: Sequential effects of syntactic and semantic information. Memory & Cognition, 27 (3): 438–453.

Визуелна претрага

Ова процедура се користи за испитивање улоге визуелне пажње у опажању објеката. Задатак одражава свакодневну животну ситуацију у којој трагамо за неким предметом као што је рецимо оловка на столу, књига на полици, аутомобил на паркингу, пријатељ у биоскопу или позоришту и сл.

Нацрт: Предложени експеримент (2×5) има два фактора. Први фактор је назван тип сета и варира на два нивоа. Први ниво представљају стимулуси који имају унапред задат, препознатљив, критични стимулус који се назива мета, тзв. позитивни сетови и они сетови који не садрже такав стимулус, који се називају негативни. Други фактор, обим сета, односи се на број стимулуса који се истовремено налазе на екрану, варира на пет нивоа: сетови су могли имати три, шест, девет, дванаест и петнаест елемената.

Стимулуси: На слици 5.4 дати су примери стимулуса који се користе у експерименту.

На сликама се може уочити да је реч о вертикално оријентисаним линијама међу којима се налази по једна дијагонална (мета). У горњем реду табеле приказани су позитивни а у доњем негативни сетови са бројем елемената који варирају од 3 до 15 у стопи од пет елемената.

Експериментална процедура: Прикупљање података, времена реакције и успешности обављања задатка изведена је на следећи начин: прво се излаже фиксациона тачка (знак + у средини екрана) у трајању од 1000 ms, затим следи сет визуелне до притиска на тастер или максималних 1500 ms и на крају следи интервал између излагања, празан екран у трајању од 1000 ms. Скица процедуре дата је на слици 5.5. Задатак испитаника је да притиском на одговарајући тастер установи да ли се стимулус мета налази међу приказаним стимулусима или не.

Референтни чланци:

•  Treisman, A. M. & Gelade, G. (1980). A feature-integration theory of attention. Cognitive Psychology, 12, 97–136.

• Duncan, J. & Humphreys, G, W. (1989). Visual search and stimulus similarity. Psychological Review, 96 (3): 433–458.

• Wolfe, J. M. (1998). What can 1 million trials tell us about visual search? Psychological Science, 9 (1): 33–39.

• Wolfe, J. M. (1994). Guided search 2.0: A revised model of visual search. Psychonomic Bulletin & Review, 1, (2): 202–238.

Слободна репродукција

Ова техника испитивања памћења је једна од најчешће коришћених техника те класе. Њена суштина састоји се у излагању вербалних стимулуса у одређеном ритму (временском размаку) са циљем да после тзв. серије стимулуса испитаник репродукује све стимулусе редом којим може да се сети. У експерименту који ћемо описати предлаже се процедура слободне репродукције којом се може демонстрирати ефекат позиције у низу, прецизније структура резултата која показује да се у односу на средину листе репродукције, најуспешније репродукују стимулуси са почетка и са краја листе.

Нацрт: У експерименту се варира један фактор, позиција стимулуса на листи са 15 нивоа, тј. позиција. Алтернативно, могуће је варирати и фактор са три нивоа тако што би се из ових 15 ситуација извеле категорије припадности стимулуса почетку (позиције 1-5), средини (6-10) и крају листе (11-15).

Стимулуси: Стимулуси су речи од пет слова, организоване у 10 серија. Пример прве серије следи: ваљак, чувар, осуда, потез, грана, мисао, терет, корен, страх, оркан, одело, врата, фарма, тањир, љубав.

Експериментална процедура: Задатак репродукције би се извео на следећи начин: емитује се фиксациона тачка у трајању од 1000 ms, затим следи прва реч из серије у трајању од 1000 ms, интерстимулусни интервал, празан екран у трајању од 500 ms, затим следећа реч итд. након последње речи у серији, испитанику се емитује знак за репродукцију. По завршеној репродукцији отпочиње нова серија стимулуса. Скица процедуре дата је на слици 5.6.

Препоручена литература:

• Waugh, N. C. (1961). Free versus serial recall. Journal of Experimental Psychology, 62 (5): 496–502.

• Murdock, B. B. (1962). The serial position effect of free recall. Journal of Experimental Psychology, 64 (5): 482–488.

• Dallet, K. M. (1963). Practice effects in free and ordered recall. Journal of Experimental Psychology, 66 (1): 65–71.

•  Greene, R. L. (1986). Sources of recency effects in free recall. Psychological Bulletin, 99 (2): 221–28.

• Kahana, M. J. (1996). Associative retrieval processes in free recall. Memory & Cognition, 24: 103–9.

Просторно навођење пажње

Једна од техника којом се демонстрира ефекат манипулисања просторном пажњом назива се навођење (енгл. cueing). Процедура се састоји од краткотрајног излагања маркера непосредно пре емитовања другог стимулуса који може бити позициониран лево или десно на екрану рачунара. Испитаник има релативно једноставан задатак који се састоји у томе да притиском на одговарајући тастер установи да ли се стимулус налази на левој или десној страни екрана. У зависности од типа навођења, које као у процедурама примовања може бити тачно или нетачно, варира и брзина реаговања приликом детектовања позиције стимулуса.

Нацрт: Експеримент има један фактор, тип навођења, који варира на три нивоа: тачно навођење у коме се просторни индикатор налази на истој страни на којој ће се касније појавити стимулус, излагања без навођења и нетачно навођење које се састојало од излагања у коме се индикатор налазио на супротној страни екрана од оне на којој ће се касније појавити стимулус.

Стимулуси: Стимулуси су квадратне форме изложене у две екранске секвенце; у прим и тест фази експеримента (слика 5.7).

Процедура: Први елемент процедуре је фиксациона тачка у трајању од 1000 ms, затим следи маркер у релативно краткој експозицији (50 ms), да би се на крају емитовао стимулус за који испитаник треба одговори да ли се налази на левој или десној страни екрана (слика 5.7).

Препоручена литература:

• Posner, M. I., & Peterson, S. E. (1990). The attention system of the human brain. Annual Review of Neuroscience, 13, 25-42.

• Posner, M. I., & Snyder, C. R. R. (1975). Facilitation and inhibition in the processing of signals. In P.M.A. Rabbitt& S. Dornic (Eds.), Attention & Perception, Vol. 5 .Hillsdale, N. J.: Erlbaum.

• Posner, M. I., (1978). Chronometric explorations of mind. Hillsdale, N. J: Erlbaum.

Процењивање

Процена стимулуса може бити предмет различитих истраживања у психологији. Као једна од најчешће коришћених техника у емпиријској психологији наводи се скала процене. Суштина свих варијанти овог поступка сводива је на идеју да се стимулуси, у одређеном контексту и значењу (у најширем значењу те речи) могу квантификовати испитаникови опажаји, естетске преференције, ставови, емоције према одређеним објектима. Другим речима, субјект, опредељивањем за одређени подеок на (нумеричкој) скали, изражава свој „однос“ према понуђеном стимулусу. Најшире узев, могуће је замислити два типична експериментална поступка који користе скале процене; у првој испитаници одређеним темпом процењују више сукцесивно изложених стимулуса на једној скали, док у другој, нешто сложенијој варијанти, испитаници на више различитих скала процењују исти стимулус.

Нацрт: Варира се један фактор, сложеност форме, на два нивоа. Први ниво носи назив мање сложене форме који представљају базични геометријски облици попут кругова, квадрата, правоугаоника, док други ниво представљају сложене форме који представљају сложене, криволинијске, преклопљене целине.

Стимулуси: На слици 5.8 су представљена два типична представника сваког нивоа сложености стимулуса.

Процедура: Први елемент процедуре је фиксациона тачка у трајању од 1000 ms, затим следи стимулус (предмет процене) у центру екрана, док је при врху приказана нумеричка скала са подеоцима од 1 до 7 (слика 5.9). Задатак испитаника је да притиском на одговарајући тастер на тастатури рачунара изрази степен своје процене у складу са експерименталном инструкцијом.

Као што смо поменули, експериментална процедура која примењује задатак процене може бити изведена тако што би стимулус који се процењује константно био присутан на екрану, док би се скале које чине део комплексног мерног инструмента, нпр. неке форме семантичког диференцијала са опозитним паровима придева биле варијабилне тј. смењивале би се након сваке субјектове процене (Слика 5.10).

Процедуре настале на основу Струповог ефекта

Струпов ефекат један је од најпрепознатљивијих ефеката у оквиру експерименталне, когнитивне психологије. Састоји се у конфликтном деловању два аутоматизована процеса: читања и именовања боја (Stroop, 1935). Суштина ефекта састоји се у продуженом времену реакције у ситуацијама када субјекти треба да прочитају реч која носи име боје (нпр. плаво) у излагањима којима је иста реч обојена неком другом бојом (нпр. црвеном). Опажање црвене са једне и читање имена боје са друге стране, доводи до продуженог времена реаговања у поређењу са ситуацијама када су визуелни и семантички домен конгруентни тј. када је нпр. реч плаво представљена плавом бојом.

Експерименталне процедуре за испитивање овог и њему блиских ефеката могу бити бројне. Одлучили смо се да представимо три варијанте: прве је оригинална, Струпова варијанта са именовањем броја, друга је процедура бројања а трећа је процедура именовања правца. Експериментални нацрти који могу стајати у позадини ових процедура могу бити различити, како по својој структури, тако и по намени. Не треба заборавити да се Струпов ефекат не демонстрира и не истражује искључиво при проучавању пажње већ је присутан унутар многих студија које својом темом излазе ван оквира когнитивне психологије.

Нацрт: У предложеном експерименту варира се однос конкурентних задатака у задацима именовања боја, бројања и одређивања смера, на три нивоа: конгруентни, неутрални и неконгруентни однос.

Стимулуси и процедура: Речи одн. графички елементи представљени на сликама 5.11, 5.12 и 5.13.