Са развојем експерименталних истраживања у психологији, отварањем нових тема и експерименталних поступака унутар различитих области психологије, почев од експерименталних истраживања у оквирима психологије учења па до истих у оквирима психологије мотивације и емоција, отворила су се различита етичка питања као и посебно осмишљени поступци и процедуре у циљу превазилажења евентуалних проблема. Поред чињенице да је савремена експериментална психологија првенствено усмерена на испитивања људског психичког система и да у светлу те чињенице најчешће срећемо људске субјекте у експерименталним истраживањима, савремени истраживачки етички кодекс не заобилази и значајно ређе заступљене субјекте у експерименталним истраживањима, животиње.
Као што је познато, сврха експерименталних истраживања у психологији јесте проширење знања о душевним одликама људске врсте. Поред тога што методологија експерименталних истраживања, а самим тим и подаци до којих долазимо њиховом применом омогућава најквалитетнији увид у проблем проучавања, специфичан однос према испитаницима која иста методологија налаже, често је била предмет различитих дискусија и опречних ставова. Могло би се рећи да је могуће да је у одређеном степену развоја науке, испољене кроз научне законе неопходно преварити или физички повредити субјекте у циљу сазнања. Овакав став би се заснивао на ултиматуму да се корпус знања о функционисању психичког система несметано и континуирано развија и проширује. Додатно оправдање оваквог става могло би се наћи и у претпоставци да би додатно проширење таквих знања сигурно представљало добробит за човечанство. Ипак, без обзира на изнете претпоставке, психолози су у оквиру својих експерименталних истраживања значајно ограничени етичким кодексом који учеснике у психолошким експериментима чува од сваке потенцијалне било психолошке било физичке претње. На трагу оваквог опредељења недвосмислено треба истаћи да су вредности попут добробити човечанства ипак у другом плану уколико сазнања која до њих доводе иду преко безбедности и достојанства појединаца који учествују у истраживањима која нам тако нешто обезбеђују. Другачије речено, експериментална истраживања која су потенцијално опасна по субјекте су непожељна без обзира на податке које нам обезбеђују. Размотримо као пример једно од великих психолошких питања, рано искуство и његов ефекат на когнитивни развој деце. Један од начина да се стекне додатни увид у овај проблем био подизање детета у изолацији како би се створили услови депривације у циљу изучавања деловања на развој његовог мишљења, емоција, социјализације итд. Јасно је да извођење оваквог драстичног истраживања нема оправдања без обзира на значај знања које би нам такво истраживање обезбедило.
У зависности од правне регулативе у различитим научним заједницама, организатор истраживања, експериментатор, је одговоран за етичка питања као и за питања безбедности која се односе на субјекте који учествују у експериментима. То заправо значи да експериментатор може бити тужен за сваку потенцијалну штету, било психолошке, било телесне природе, која би се могла проузроковати учешћем у његовом експерименту. У развијенијим научним заједницама, каква је на пример америчка, учесници у истраживањима различитог типа па и психолошких, заштићени су федералним законом. Тај закон налаже свакој институцији која је финансирана од стране департмана здравља да формира комитет који би процењивао етичку прихватљивост истраживања пре него што би оно било изведено. Одредба овог закона обавезује како универзитете тако и болнице да формирају своје етичке комитет и на тај начин прихвате одговорност коју закон такође прописује. Неопходност постојања оваквих комисија најбоље илуструје суровост експеримента објављеног 1964. године у доба када оваква институција није постојала. Реч је о експерименту Кемпбела, Сандерсона и Лавертија, који су проучавали класично условљавање трауматичног доживљаја (Campbell, Sanderson & Laverty, 1964). Класично условљавање, дефинисано кроз чувене експерименте Ивана Павлова, подразумева упаривање две различите дражи након чега тзв. условна драж почиње да изазива предвиђену условну реакцију. У поменутом експерименту, аутори су давали испитаницима специфично фармаколошко средство (Succinylcholine) како би привремено изазвали парализу и престанак дисања. Иако парализа и немогућност дисања нису били болни, судећи по извештајима учесника, представљали су ужасавајуће непријатно искуство које је код свих припадника групе субјеката који су узели то средство изазвало осећај да ће умрети. Ефекат средства је, очекивано изазвао и одређену емоционалну реакцију. Упаривањем са тоном одређеног квалитета, емоционална реакција је условљена одмах, већ након првог упаривања што је како предвиђа механизам класичног условљавања, доводило до јављања исте емоционалне реакције чак и у одсуству деловања средства. Емоционална реакција не само да временом није јењавала већ се њен интензитет појачавао понављањем условне дражи. Највероватније нико не би волео да буде учесник у овако осмишљеном експерименту. Сасвим сигурно, овакав експеримент не би био одобрен од стране ниједног етичког комитета, што би, да су такви одбори постојали током шездесетих година прошлог века, када је овај експеримент изведен и објављен, могло да усмери истраживаче да размисле о алтернативним начинима за демонстрирање ефеката класичног условљавања.
Као што можемо претпоставити, главни задатак формираних одбора јесте да процени да ли предложено истраживање доводи у питање безбедност испитаника као рецимо истраживање класичног условљавања које смо описали. Међутим, одбор процењује и одобрава истраживања и у зависности од тзв. анализе ризика и користи чији однос може бити променљив. С обзиром да разумевање нацрта предложеног истраживања има најзначајнију улогу у доношењу одлуке одбора која може одредити судбину предложеног истраживања, значајно је да одбор у свом саставу има макар једног члана који познаје и методолошке аспекте експеримента. Проучавају однос квалитета осмишљеног истраживања и етичности, Розентал је дошао до три важна разлога због којих се лоше осмишљена истраживања истовремено могу сматрати етички проблематичним и самим тим проузроковати различите врсте проблема (Rosenthal, 1994):
1. Време које студенти, наставници или демонстратори у својству експериментатора инвестирају у лоше осмишљена истраживања бива им ускраћено од инвестиције у продуктивнија едукативна искуства у зависности од улоге коју имају у наставном процесу (студентима од слушања предавања и вежби, обављања предиспитних и испитних обавеза али и професорима од припреме за наставу)
2. Лоше осмишљена истраживања могу довести до неоправданих и неубедљивих закључака који на много начина могу оштетити заједницу (друштво) која директно или индиректно финансира истраживање
3. Опредељивање било времена, било новца у оквирима финансијских планова за пројекте лошег квалитета ускратиће исте ресурсе (финансијске потенцијале) другим, квалитетнијим научним пројектима
Следећи важан задатак етичког одбора који одобрава извођење предложеног истраживања јесте и обезбеђивање примене процедуре добијања пристанка за учествовање у експерименталном истраживању (енгл. informed consent) од стране испитаника, која укратко подразумева да је субјект информисан о свим релевантним аспектима експерименталног истраживања. Експериментатор пристанак мора обезбедити у писаној форми, у документу који поред самог пристанка испитаника треба да садржи и следеће елементе:
1. Изјаву о томе да испитаници свој пристанак дају добровољно, без присиле, принуде или било какве форме уцене
2. Потенцијалним учесницима у оквиру документа мора бити недвосмислено назначено да експеримент могу да напусте у сваком тренутку без обавезе да објашњавају разлоге напуштања
3. Истраживачи су дужни да у оквиру документа дају пуно објашњење експерименталних процедура које намеравају да користе као и да се обавежу да ће одговорити на сва питања потенцијалних учесника
4. У оквиру документа јасно морају бити истакнути сви потенцијални ризици и користи од експеримента. Уколико постоји било каква могућност доживљавања бола или неке врсте повреде, истраживачи ту могућност морају објаснити унапред, тако да учесници знају на шта пристају пре давања пристанка за учествовање у експерименту
5. Истраживач мора дати гаранцију да ће сви подаци прикупљени у оквиру експеримента остати у приватности и имати статус поверљивих информација
6. Од учесника се не сме тражити да се унапред одрекну права да против истраживача, организатора истраживања, спонзора, институција или других агената, подигну тужбу у случају повреде током учествовања у експерименту
Пристанак подразумева писану форму у најмање два примерка од којих један иде испитанику. Уколико је субјект припадник мањине или популације ометених у развоју, истраживач је дужан да обезбеди пристанак од стране родитеља или правног старатеља. Независно од тога, субјектима се експериментална ситуација и оно што се од њих очекује мора објаснити у мери у којој су они у могућности то да разумеју. У случају да они одбију да учествују у испитивању, њихова воља се мора поштовати без обзира на евентуално пристајање од стране њихових родитеља или правних старатеља.
Форма документа би требало да буде написана јасним, разумљивим језиком, прилагођеним читалачком нивоу потенцијалног учесника експеримента. Истраживање Мана, говори о томе да субјекти задржавају веома мали број информација који су имали прилике да прочитају у оквиру форме коју су претпоставља прочитали јер су је потписали (Mann, 1994). Поред тога, наведено истраживање показује да је мањи број испитаника (мање од 50%) разумео процедуру у случају повреде током експерименталне сеансе. Интересантно је да и да поред тога што је у оквиру форме било експлицитно наведено, акт потписивања форме деловао је тако да је код већине субјеката произвео уверење да су се својим пристанком на учешће уједно и одрекли права да тужбу у случају доживљавања бола, непријатности или повреде током трајања експеримента. Ова чињеница нам указује на потребу да се посебно важни (написани) делови форме посебно вербално нагласе учесницима како би се потпуно елиминисала могућност било какве врсте неспоразума на релацији испитаник-експериментатор. У одељку који следи приказан је пример форме пристанка за учествовање у експерименту лексичке одлуке.
Назив пројекта: ______________________________________________________
Име истраживача: _____________________________
Контакт: [електронска пошта] ____________________ [телефон] __________________
Молимо Вас да размислите о добровољном учешћу у експерименту у којем се испитује улога учесталости (фреквенције) речи у њиховом препознавању приликом изолованог приказивања. Експериментална процедура, тј. сам експеримент ће се састојати у томе што би се на екрану компјутера приказивали одређени (вербални) стимулуси, а од Вас се очекује да притиском на тастер одредите да ли стимулус коју сте прочитали има значење или нема. У експерименту има укупно 120 описаних стимулуса, што просечно, рачунајући и уводни део са задавањем упутства, не траје више од 15 минута.
Ваше учешће у овом истраживању је добровољно. Уколико се сложите да у њему учествујете, бићете слободни да уколико тако одлучите, да се повучете у било којем тренутку, без икаквих последица и додатног објашњавања. Све информације, сви подаци који буду били прикупљени захваљујући Вашем учешћу у овом експерименту биће анонимни. Ваше име неће бити ни у каквој вези са подацима; уместо Вашег имена, биће коришћене шифре. Посебан опрез ће бити примењен у чувању анонимности података; у случају објављивања резултата ове студије, биће приказани искључиво групни (просечни) резултати, без приказивања индивидуалних мера, као ни њихових назнака.
Експериментатор је у обавези да одговори на сва Ваша питања у вези са истраживањем пре него што пристанете да учествујете. Копија овог документа (форме) припада Вама. Уколико након завршеног експеримента будете имали било каквих питања, молимо Вас да нас контактирате посредством адресе приложене у заглављу овог документа. У случају да имате питања везана за Ваша права као учесника у експерименту молимо Вас да контактирате надлежни одбор за етичка питања Универзитета. Уколико се слажете да учествујете у описаном истраживању молимо Вас да се потпишете на предвиђеном месту у дну форме. Хвала Вам.
Да резимирамо, форма пристанка обезбеђује потенцијалним субјектима релевантне информације везане за истраживање као што су: сиже експеримента, опис процедура, оквирно предвиђено трајање експерименталне сеансе, потенцијалне ризике и користи, као и оно што се од учесника у експерименту очекује. Специфичне хипотезе, циљеви и остали детаљи нацрта истраживања се не истичу у форми за пристанак из простог разлога јер би упознавањем са циљевима истраживања снижавао степен наивности субјеката што би се директно одражавало на квалитет сакупљених података. Смисао форме за пристанак налази се у томе да субјектима обезбеди довољно информација на основу којих би они били у могућности да у доброј вољи донесу рационалну одлуку о томе да ли желе да учествују у експерименту или не.
На почетку овог поглавља поменули смо да су научна истраживања људског психичког система омогућила развој многих интелектуалних и социјалних достигнућа али и да су истовремено током акумулације тог истог знања наметала значајна етичка питања. Након завршетка Другог Светског рата, захваљујући активностима цента који је водио Симон Визентал, дошло се до застрашујућих података о томе да је више од 7000 затвореника било присиљено на учествовање у окрутним медицинским експериментима који кршили сва правила и норме медицинских истраживања. Током суђења за ратне злочине унутар Нирнбершких процеса створен је етички кодекс научних истраживања који чини основу данашњих етичких стандарда и који је у литератури познат као Белмонт извештај (енгл. Belmont Report). Овај документ садржи три релевантне тачке, три морална начела: поштовање особа, добротворност и начело праведности.
Поштовање особа подразумева да се свако људско биће посматра као анонимна личност која има право да доноси самосталне одлуке о свом односу према истраживању. Посебна осетљивост у оквиру овог начела препоручује се за припаднике тзв. рањиве популације, особе које су економски или образовно у неповољном положају, затвореници, труднице или особе са сметњама у развоју (деца или когнитивно инсуфицијентни појединци), према којима треба обратити посебну пажњу и поштовати њихово достојанство у највећој могућој мери. Концепт форме за пристанак произлази из примене овог начела.
Принцип добротворности односи се на обавезу истраживача да истраживање организује тако да минимизује ризик од штете било које врсте и уједно максимизује могућу корист и добробит за појединца (учесника истраживања). Примена овог принципа садржана је у принципима рада етичких одбора који спроводе анализу односа ризика и добити у оквиру предложених истраживања. Потенцијалне користи истраживања се кроз ово начело морају вагати како кроз призму друштва, тако и кроз призму појединца.
Последњи принцип, принцип праведности односи се на расподелу терета и користи од истраживања. Терет већине истраживања подноси мањи број испитаника док користи (посебно када су у питању медицинска истраживања) ужива друштво у целини. Историја науке бележи да истраживања нису увек била организована на праведан начин према свим учесницима. Пример из државе Алабама у Сједињеним Америчким Државама говори о томе. Познато је истраживање негативних ефеката сифилиса код нелечених пацијената (енгл. Tuskegee Study of Untreated Syphilis in the Negro Male), изведено у организацији јавне здравствене заштите САД у времену од 1932. до 1972. године. Ефекти сифилиса били су праћени тако што четвртини узорка који су чинили мушкарци, припадници афричко-америчке популације није било речено да имају сифилис, чак и након открића да се болест може лечити пеницилином. Овако организована вишегодишња студија представља пример неетично и неправедног научног истраживања које је послужило као један од најубедљивијих илустрација неопходности увођења етичких стандарда у сферу научног истраживања.
Без обзира што је научна делатност у Америци дефинисана у правним оквирима отварају се различита партикуларна питања која захтевају јасне одговоре. У том циљу je развијен етички стандард који је поставила Америчка психолошка асоцијација (енгл. APA). Стандард се односи на психологе и студенте који намеравају да баве научном или апликативном психологијом. Стандарди успостављени овим документом су имплементирани до тог нивоа да се од аутора током процедуре за објављивање научног рада који издаје Америчка психолошка асоцијација или Америчко психолошко друштво, захтева да наведе да ли су били поштовани етички стандарди приликом извођења експеримента или истраживања неког другог типа. Треба имати на уму и правну импликацију која каже да поред тога што су процедуре предвиђене нацртом истраживања биле одобрене од стране надлежног одбора, коначна одговорност за праћење препорука и етичку димензију истраживања лежи на истраживачу који спроводи истраживање. Сличан документ који регулише оваква питања постоји у Србији. Његов назив је Кодекс етике психолога Србије који регулише етичка начела психолога у свом професионалном окружењу. Кодекс је целини доступан на интернет порталу Друштва психолога Србије.
Амерички закон дефинише и ситуацију која се назива ситуација минималног ризика (енгл. minimal risk), која подразумева минималну вероватноћу за измену онога са чим је испитаник био упознат кроз форму пристанка а првенствено се односи на могућност да се испитаник током истраживања на неки начин повреди или му се нанесе нека друга штета. Закон ситуацију минималног ризика дефинише као „ризик који није вероватнији и чија озбиљност није већа у односу на ситуације из свакодневног живота приликом рутинског физичког (лекарског) прегледа или психолошког тестирања“. Замислимо, на пример, истраживање чији је циљ да се установи који број људи уступа своје место у градском превозу другим особама (старијим суграђанима, трудницама, повређеним људима, мајкама са децом и слично). Испитаници се ангажују да учествују у јавној активности на јавном месту. Овако замишљено истраживање у потпуности задовољава услов минималног ризика јер поред тога што постоји вероватноћа да се неко од учесника истраживања током коришћења јавног превоза на неки начин повреди (последице вожње, саобраћаја или техничке неисправности возила) само истраживање, замишљено на овакав начин, томе не доприноси, то јест не повећава вероватноћу да се тако нешто догоди. Истраживања која примењују методологију јавног посматрања понашања људи, анонимни упитници и форме архивских истраживања спадају у категорију истраживања са минималним ризиком. Ипак, из предострожности, препоручује се добијање писане сагласности од стране испитаника кад год је то могуће јер се тиме на најбољи начин отклањају свим потенцијални неспоразуми и проблеми који могу проистећи након спровођења истраживања. Поред тога, многе институције захтевају постојање писане форме пристанка које третирају саставним делом документације за сва истраживања у којима учествују људи. На крају, нагласимо да се форма пристанка од испитаника обавезно тражи унапред, да је експериментатор дужан све обавезе које има према испитаницима, што у зависности од договора може подразумевати новчану накнаду, бодове у оквиру предиспитних обавеза у оквиру предмета (ако су у питању студенти) и слично. Поред тога, експериментатор је дужан и да одржи дискрецију када су у питању подаци прикупљени унутар истраживања као и да са учесницима подели сазнање о њиховим резултатима.
Овај део текста посвећен је односу између експериментатора и субјекта из угла циља истраживања. Јасно је да тај однос треба да буде максимално отворен и поштен, међутим, исто тако је јасно да откривање циља истраживања у циљу успостављања таквог, коректног односа може обесмислити истраживање у потпуности. Сибер и сарадници су увидом у структуру тзв. метод секција емпиријских истраживања из социјалне психологије, посредством архивског истраживања којем су обухватили садржај часописа Journal of Personality & Social Psychology из 1969., 1978., 1986. и 1992. године установили динамичан и релативно стабилан тренд када је у питању обмана испитаника у циљу скривања циља истраживања. Највише забележених обмана било је 1969. године, 66%; 1978. је било 47%, 1986. је та вредност пала на 32% док се 1997. године повећала на 47% (Sieber, Iannuzzo & Rodriguez, 1995). Сасвим сигурно, најупечатљивији и најпознатији пример истраживања који на овакав начин обмањује испитанике је истраживање америчког социјалног психолога Стенлија Милгрема спроведено током шездесетих година прошлог века у којем се испитује спремност испитаника (који нису уопште свесни да су испитаници) на покорност ауторитету експериментатора који им налаже да сурово кажњавају субјекте уколико погреше приликом извођења експерименталних задатака (Milgram, 1963, 1974, 1990). Сличан метод у испитивању агресивности применили су у свом експерименту Барон, Расел и Армс, употребом технике сарадника (енгл. confederate). Ситуација у експерименту је излгледала тако што би се у тренутку када би се испитаник појавио у лабораторији сарадник је већ био тамо, претварајући се да је субјект. Верност ситуације додатно је била појачана лукавством експериментатора које се састојало у томе да су две улоге (инструктор и ученик) биле додељиване наизглед правично и насумично, извлачењем папира које је било лажирано тако да је сарадник увек био ученик, а прави, придошли субјект, увек инструктор (Baron, Russell & Arms, 1985). Слично као и у Милгремовом експерименту, током вежбања, „ученик“ прави грешке, а у таквој ситуацији инструктор треба да га казни тако што ће спровести топлоту на учеников ручни зглоб посредством специјалног апарата који је имао скалу температуре дражи. Инструктор је имао прилику да то учини 20 пута током вежбања. Сваком испитанику (инструктору) било је бележено колико често и којим интензитетом је примењивао казну. Подразумева се да је све осим понашања субјекта у улози инструктора било лажно, нарочито то што није било никакве топле, казнене дражи која је деловала на ученике (сараднике у експерименту).
Увек се можемо упитати како се субјекти осећају након сазнања да су били предмет манипулације и обмане у оваквим експериментима? Одговор на ово питање је емпиријске природе и неколико истраживања говори о томе. У прегледном чланку Кристенсена посвећеном овом проблему, може се наћи податак о томе да већина људи није уздрмана оваквом врстом манипулација, да не сматрају то неком врстом штете као и да не стављају претерану тежину на то што су били предмет манипулације. Кристенсен поред тога износи и запажање субјеката који су били учесници оваквих експеримената да им је учешће и експериментима у којима су били обманути значајно занимљивије у поређењу са уобичајеним експериментима у којима није било обмањивања. Овакав закључак упућује на то да овај проблем више брине истраживаче него испитанике (Christensen, 1988). Имајући у виду да се много психолошких појава не може изучавати без примене овакве врсте обмане, постоји опште слагање о томе да се примена обмане може оправдати открићима која нам такве манипулације омогућавају. У оквиру АПА стандарда обмана је дефинисана у три ставке: а) обмана се може користити само у случајевима када може довести до сазнања која потенцијално има научну, едукативну или апликативну вредност; б) обмана се не може користити у експериментима у којима се може очекивати искушавање физичког бола или озбиљног емотивног узнемиравања и в) психолог је дужан да субјектима објасни обману у потпуности што је раније могуће, односно одмах по престанку потребе за обмањивањем. Пожељно је да се то учини на крају сарадње са субјектом али не касније од тренутка комплетирања фазе прикупљања података како би се, уколико то испитаник жели, омогућило повлачење истих (АПА стандард 8.07: Обмана у истраживању).
Питање које се може поставити у вези са односом обмане и принципима које носи писани пристанак испитаника јесте да ли је две околности стоје у неодрживој супротности? Смисао потписивања сагласности поред осталог омогућава регулисање и ових питања јер постоји услов да обмана субјекта не сме утицати на њихову одлуку о томе да ли ће пристати да учествују у истраживању. Обмана мора бити формулисана на такав начин да субјекти пристану на учешће као да су потпуно информисани то јест као да знају шта ће се заправо одвијати у планираном експерименту.
Кроз таложење искуства примењивања технике оправдане обмане, истраживачи су смислили технику за коју се верује да умањује потенцијалне негативне ефекте обмане тј. скривања правог циља истраживања. Ради се о комплетном разоткривању циља, технике и улога коју су учесници експеримента обављали (енгл. debriefing). Међутим, оправдано је на овом месту поставити питање о томе да ли, чак и у случајевима када је субјектима откривен прави циљ и њихова улога у експерименту, да ли ће такво објашњење поништити негативне ефекте успостављене обманом? Брамелова студија из шездесетих година прошлог века показује колико обмана може бити проблематична. Испитујући феномен пројекције, Брамел је својим испитаницима приказивао фотографије мушкараца у различитим степенима отворености (голишавости) и давао им лажне податке о степену њихове привучености показаним фотографијама, што је код неких субјеката могло да створи идеју о томе да поседују хомосексуалне тенденције. Брамел је, трагајући за ефектима пројекције, од њих надаље тражио да процене колико ће друге особе бити побуђене у тренутку када буду видели такве фотографије. Експеримент је показао да су испитаници пројектовали сексуалну побуђеност према људима који су по узрасту и спољашњем утиску сличнији њима (испитаницима). Брамелов експеримент је проблематичан из најмање три разлога:
Код неких субјеката разоткривање правог циља експеримента могло је довести до анксиозности и нелагоде, нарочито код оних субјеката који су могли имати сумње у постојаност свог сексуалног идентитета
Mогуће је да су неки имали сумње и Брамелово завршно објашњење размишљајући да уколико их је слагао једном у вези једне ствари, могао их је исто тако слагати и када су у питању били прави одговори
Субјекти су имали пуно основа да се осећају будаласто и насамарено од стране експериментатора
Све ово говори о томе колико експериментатор мора бити обазрив када прибегава оваквим решењима. Без обзира на све учињено након завршетка прикупљања података, анксиозност и нелагода коју су субјекти током експеримента осећали је била реална, што последично може бити постојано, можда и трајно стање. Једном проживљена, оваква искуства не могу бити поништена.
Аспекти обмањивања субјекта могу имати и прикривене, одложене и исто тако штетне последице по субјекте. У литератури се могу наћи примери оваквих дејстава приликом истраживања тзв. мита силовања (енгл. rape myth). У својој основи овај конструкт се може свести на уверење о томе да су жене у некој мери одговорне за своју виктимизацију које је у функцији оправдавања починиоца (силоватеља) од одговорности. Описује се и као предрасудама засићен, стереотипни сентимент или као лажно сећање о силовању, силованим женама и силоватењима (Burt, 1980). Експериментални налази сведоче да непосредна изложеност агресивним порнографским садржајима може индуковати пријемчивост субјеката (мушкараца) ка оваквом начину размишљања у вишем степену при поређењу са мушкарцима који нису бивали изложени оваквим садржајима. Донерстајн и сарадници бележе да субјекти у оваквим експерименталним групама чешће нетрпељивост и неосетљивост према женама који се може препознати у исказима попут: „жене заиста траже да буду силоване“. Такође, забележено је и да субјекти из групе изложене агресивној порнографији изјављују да би чак и размишљали о силовању жена када би знали да за то не би одговарали. Једном регистровани и испољени, овакви ставови не ишчезавају истом брзином којом су формирани или учвршћени. Аутори су утврдили да екстензивно разоткривање циља експеримента није имало значајног ефекта на промену оваквих уверења (Donnerstein, Linz & Penrod, 1987).
Одржавање анонимности учесника у експерименталним истраживањима и поверљивост њихових (индивидуалних) података представљају важну ставку истраживачке активности. Кад год прилике омогућавају подаци се морају скупљати анонимно, под различитим кодовима или коришћењем фиктивних имена. У свакодневном истраживачком послу индивидуални подаци нису ни потребни. Научни радови садрже статистички обрађене сирове податке прикупљене применом експерименталних процедура, па тако наилазимо на мере централне тенденције, као што су аритметичке средине, стандардне девијације, варијансе, мере фреквенције и слично. Понашање субјеката током експерименталне сеансе ни у ком случају не сме постати предмет трача, нити било каквог исмевања. Стандард поверљивост и анонимности постаје веома значајан када истраживачи спроводе истраживања на Интернету, која ће постати све чешћа у будућности. Предности оваквог начина прикупљања су бројна јер са веома мало ангажовања и уз мале трошкове омогућавају истраживачима да прикупе велику количину података. Тако су Носек и сарадници прикупили 2.5 милиона одговора истражујући ставове (Nosek, Banaji & Greenwald, 2002). Анонимност у овако спровођеним истраживањима се релативно лако постиже тако што се лични подаци од испитаника једноставно не захтевају док са друге стране, оваква истраживања се суочавају са проблемима другачије врсте од којих је најважнији недостатак писане сагласности што је неопходан услов за одобравање спровођења истраживања од стране надлежних етичких одбора.
Познато је да је наука јавна ствар. Спроведено истраживање постаје део научне грађе тек у тренутку објављивања, то јест онда када постаје доступно и другима, те се тако објављивање сматра делом истраживачког процеса које има и своју етичку димензију. Највећи део објављених истраживања садржи верно и поштено саопштене детаље везане за примењене процедуре и добијене податке. Под преваром у науци подразумева се фабриковање или објављивање лажних података од стране истраживача. Фалсификовање података подлеже етичким кодексима психолога који регулише овај део научног процеса тако што прописује да „психолози не фабрикују (лажирају) податке“. У оквиру овог дела посла највише тога зависи од индивидуалног морала научника али ипак, постоји неколико механизама уграђених у процес објављивања који отежавају превару.
Први механизам се ослања на рецензију радова. Сваки озбиљан часопис не објављује рад док текст не прође кроз рецензију одабраних стручњака из одређене области. Због ораничења простора, у часописима постоји висока стопа одбијања радова (енгл. reject rate) која се креће од 80% до 85%, што значи да свега 15 до 20% пријављених радова буде објављено. Из овога се може закључити да се ради о веома детаљном процесу рецензије (енгл. peer review) током којег рецензенти пре дефинитивне препоруке главном уреднику часописа имају прилику да уоче и пријаве сумњиве елементе текста и тако спрече превару у покушају.
Други начин да се открије превара јесте репликација експеримента тј. истраживања. Репликација је већ устаљен манир, који чини експериментални метод посебним, што смо помињали у претходним главама књиге. Истраживачи посебно настоје да понове (реплицирају) нове, изненађујуће и важне налазе. Правило је релативно једноставно: уколико су подаци фалсификовани, експеримент неће бити успешно реплициран.
Трећи механизам лежи у компетитивној природи академске психологије. Као део захтева за напредовање у оквирима академске каријере, притисак је највећи на оним колегама који нису имали успеха те би у таквим околностима неко изненадно и неочeкивано откриће могло деловати поприлично сумњиво. Слично је и када су у питању финансијска средства за спровођење истраживања у оквирима конкурисања за научне пројекте које финансирају надлежне државне институције или други финансијери. Поред свих ових механизама, преваре се дешавају и спорадично бивају откривене тек након објављивања. Навешћемо неколико примера. Током 2012. године откривена је превара почињена од стране Марка Хаусера, који је фабриковао и лажирао низ експерименталних података о биолошким основама когниције и морала у компаративној студији, код људи и мајмуна. У оквиру рада који је објавио часопис Cognition 2002. године, у експерименту на посебној врсти малих мајмуна, тамарина (лат. Saguinus Oedipus), Хаусер је лажно представио податке у оквиру тест и ретест фазе експеримента (након хабитуације мајмуна на звучну драж). Рад је због навод о лошем извођењу повучен 2010. године. У оквиру студије објављене у часопису Science 2007. године, исти аутор је навео лажне податке о карактеристичним одликама понашања тамарина, прикривајући могућност да су неки од њих могли бити тестирани више од једанпут. Хаусер и његов коаутор су признали овај пропуст и објавили су реплициран експеримент у истом часопису 2011. године. Због ове, као и због низа других превара, Хаусер је после истраге која је потврдила његове преваре дао оставку на универзитету Харвард 2012. године. Познати су и случајеви Карен Руђеро, истраживача са Харварда, која је починила и признала превару приликом истраживања дискриминације а коју је уочио њен колега, коаутор. Чувен је и случај британског психолога Сирила Берта за којег се сумња да је фалсификовао податке о скоровима на тестовима способности једнојајчаних близанаца. Ово истраживање је сумњиво јер је Берт у два различита чланка пријавио идентичне вредности статистичке анализе унутар студије која је имала други број учесника, што је поред тога што је статистички мало вероватно, чак и немогуће. Преваре у науци некада својим утицајем пробијају академске и научне оквире већ могу имати и ефекат на тзв. „реални свет“. Током осамдесетих година прошлог века забележена је превара коју је извео Стефан Бројнинг који је објавио да одређени стимуланси могу редуковати дечију хиперактивност. Овај пројекат је био финансиран од стране Америчког националног института за ментално здравље (NIMH). Након пријаве, Бројнинг је признао да је починио превару, Институт је одустао од кривичне пријаве док је Универзитет био у обавези да врати финансијеру пројекта износ од 135.000 долара. Због скандала чији је виновник био, Бројнингова научна каријера је окончана.
Израз плагијаризам потиче од латинске речи plagiaris, којим се означавају људи који присвајају туђа дела и наводе их као своја. Третира се као врста преваре и означава репрезентовање туђих идеја, речи или писаних дела као својих. Плагијаризам се сматра озбиљном етичком категоријом која може своје коначне последице добити ван академских и научних институција, на судском процесу, у случају да оштећени појединац или институција покрену поступак због почињеног плагијата.
Ова појава је, на жалост најприсутнија код најмлађе популације академског света, студената. Интернет технологије, претраживачи, отвореност часописа, оригинални радови, започете скице, презентације често бивају доступне незаштићене на различитим Интернет адресама, што неким студентима отвара могућност да преузимају туђе радове и представљају их као своје. Недавно објављено истраживање Томпсона каже да се проценат плагираних студентских радова креће око 6%. У другом истраживању је директним одговором на питање у упитнику утврђено да половина анкетираних студената није до тренутка испитивања прибегло плагирању својих академских радова (Thompson, 2006).
Проблем плагијаризма међу студентима константно расте. Како спречити раст ове штетне појаве? Први и основни чинилац је представља прописивање јасних норми унутар правилника о студирању на нивоу факултета или на нивоу универзитета. Санкције за овакву врсту прекршаја, као и за варање на писменим и усменим испитима подразумевају добијање непрелазне оцене али и санкције друге врсте које могу варирати од забране полагања испита током актуалне школске године до губитка права на студирање. Друга врста механизма који делује на обесхрабривање студената представља коришћење Интернет алата (специјализованих сајтова и програмских рутина) за откривање плагијаризма. Професор, исто као и студент – плагијатор, коришћењем Интернета може доћи до текста који је преузет и лажно приказан. Поред самог претраживања, што омогућавају и различити Интернет претраживачи, специјализовани програми дају и детаље везане за проценат преклапања узорка текста, што даље омогућава утврђивање степена плагијаризма, што може бити од користи приликом одлучивања о примени одговарајуће санкције према студенту плагијатору.
Некада текст који се чита може деловати као плагијат а да није било намере аутора да плагира текст. Другачије речено, то би могла бити последица пропуста или превида да је неопходно навести референцу услед размишљања да се ради тзв. општем месту или добро познатој чињеници или феномену. Златно правило гласи: цитирај и пријављуј референце чак и у ситуацијама када мислиш да то није неопходно. Мајерс и Хенсен наводе шест савета којих се треба придржавати како би избегли плагијаризам (Myers & Hansen, 2012):
Пажљиво прикупљај референце, читаве цитате и изворе: имена аутора, наслове радова, имена часописа, број, издање, годину, бројеве страна. Приликом цитирања садржаја из књига неопходно је навести: наслов, име аутора, годину, име уредника, издавача, град и државу у којој је књига објављена.
Унутар текста јасно идентификуј изворе идеја, речи, информација које нису твоје.
Приликом коришћења цитата води рачуна да цитирани садржај одвојиш знацима навода (на почетку и на крају цитата) а поред референце укључи и бројеве стране на којем се налази цитирани садржај.
Посебну пажњу обрати на парафразирање (саопштавање туђих речи на другачији начин). Препоручује се опрез јер постоји ризик да се преузму целе фразе уместо цитата. Обавезно наведи референцу.
Укључи комплетну листу коришћене литературе на крају извештаја. У психологији се најчешће примењује стандард америчке психолошке асоцијације (енгл. APA style).
У случајевима када имаш дилеме да ли треба навести референцу, наведи је. Тиме нећеш произвести никакву штету само ћеш се обезбедити од примедби за плагијаризам. Са друге стране, навођење већег броја референци оставиће утисак упућеног аутора.