Последња фаза извођења експеримента је припрема истраживачког извештаја, рукописа који ће уз извесне корекције током рецензије постати објављени научни чланак. Већ смо поменули да истраживање, самим тим и експеримент који није објављен не представља део научне грађе јер није доступан ширем кругу заинтересованих читалаца. Поред јавности, једна од сврха објављивања научног рада је и комуникација. Након извршеног истраживања, експериментатору предстоји да свој извештај усклади са важећом уређивачком политиком часописа у којем планира да објави рад. Скоро сви психолошки радови користе стил који прописује стандард АПА, који се периодично ажурира. У свом настајању, 1929. године, тај приручник је имао свега седам страница текста док данашње издање садржи скоро 300 страна у оквиру којег су представљени детаљи везани за специфичан садржај и стил који се користи за писање радова (Myers & Hansen, 2012). Постојање јасно дефинисаног стандарда неопходно је ради одржавања научне продукције одрживом. О томе говоре следеће чињенице: АПА издаје око 60 часописа што чини око неколико хиљада чланака годишње. Неколико хиљада чланака више од овог броја бива одбијено током процеса рецензије. Непостојање стриктно дефинисаног стандарда саопштавања научних резултата би рецензентима значајно отежало посао, ауторима отежало презентацију резултата а читаоцима отежало проналажење информације која им је потребна.
Уопштено речено, научни стил писања са којим се сусрећемо читајући психолошку литературу може се описати као језик засићен чињеницама, високо структурисан, концизнији у поређењу са другим стиловима писања. Наведене карактеристике стила су дубоко промишљене са намером да се пренесе објективна информација без икакве тежње да се читалац забави, изнесе неко лично мишљење или пренесе занимљиво животно искуство. То, наравно, не значи да научни текст треба и да нужно мора бити незанимљив.
Прва препорука односи се на избегавање личних ставова према теми чланка. Треба имати на уму да је научни извештај научни документ чија је сврха јавна комуникација а пренос личних ставова и мишљења. У постизању овог циља треба што више избегавати писање кроз личне заменице (Ја или Ми). Подразумева се да је повремена употреба прихватљива али пре свега у циљу модификације потенцијално незграпних реченица. Поред овога, треба тежити парсимоничном начину писања—аутор треба да се труди са изнесе комплетну информацију о некој сфери истраживања и да притом употреби што је могуће мање речи. Имајући у виду да се овакав стил писања учи, не изненађује што једна од првих замерки ментора приликом редиговања првих верзија студентских радова елиминисање сувишних речи. Почетници обично користе више речи него што је потребно.
Језик којим се користимо мора бити ослобођен било каквих пристрасности. Посебно се мисли на пристрасност у сфери пола и етничке припадности. Јасно је, језик који се користи не сме бити сексистички. Кад год треба написати нешто о индивидуама (учесницима у експерименту, људима уопште) треба се држати речи које не садрже полне одреднице. На пример не треба реферирати на испитанике употребом заменице „он“ већ увек треба користи комбинацију „он / она“. При томе, неопходно је држати се започете шеме, не мењати „он / она“ у „она / он“ јер такве промене доприносе одвлачењу пажње читалаца. Никада не треба подразумевати да истраживач мушког пола. У прилог томе говори чињеница да дужи низ година на првој години студија психологије виђамо значајно више студената женског пола.
У писаним извештајима требало би избегавати језик са негативним предзнаком, као и језик не-хендикепираних када реферишемо на људе са физичким или психичким сметњама. На пример: „у експерименту је учествовало 15 субјеката којима је дијагностикована психотична депресија“ је много прихватљивије од следећег: „у експерименту је учествовало 15 депресивних пацијената“. Значајно је боље овакав узорак описати као људе са дијагностикованим менталним тешкоћама него као ментално болесне људе. Слично томе, не би требало да користимо физичке недостатке (преко имена поремећаја) у циљу описа особе. На пример, боље је рећи „особа са квадриплегијом“ од „квадриплегичар“ и слично. Када је у питању узраст или старост испитаника и ту ваља бити опрезан. Треба избегавати речи са негативном конотацијом као што je „сениор“ већ пре треба користити множину као што је рецимо „старији појединци“ са распоном, на пример: „од 69-75 година“.
Једна од карактеристичних замки у које упадају истраживачи почетници приликом писања извештаја састоји се у уверењу да се много тога подразумева и да је све јасно те да исто тако нису потребна нека детаљна објашњења. Аутору који је провео више месеци размишљајући и радећи на истраживању проблема ствари могу деловати сасвим јасне али далеко су од тога да исто тако важи и за читаоца а посебно не да се било шта од тога подразумева док се детаљно не наведе или објасни.
У сваком научном чланку наилазимо на следеће целине: наслов, резиме, увод, метод, резултати, дискусија и референце (литература). У оквиру неких од ових целина налазе се додатни елементи као што су шеме, цртежи који објашњавају неке аспекте експеримента, графикони, табеле, додаци и слично.
Наслов чланка треба да буде дескриптиван у том смислу да може потенцијалном читаоцу да представи о чему се у том чланку ради. Најједноставнији начин да се то постигне јесте да се у садржај наслова укључи име зависне и независне варијабле коришћене у истраживању, као и њихова релација. Неколико примера говори о томе:
Attention and apparent motion—Horowitz & Treisman, 1994
Directing attention in the visual field—Duncan, 1981
Effects on continuous improvement training on students interaction and engagement—Devlin, 2005
Наслови општег типа као што су рецимо „Психолошки експеримент“ или „Експеримент о музици“ нису прихватљиви јер не садрже минимум потребних информација. Препоручена дужина наслова је 12 речи или мање у циљу формулисања што концизнијег имена рада.
Апстракт или резиме представља сиже извештаја. У оквиру текста који по правилу треба да буде дужине од 150 до 200 речи аутор треба да саопшти релевантне информације о спроведеном истраживању са циљем да омогући читаоцу који се заинтересовао за чланак да на основу резимеа одлучи да ли ће се прихватити читања чланка или неће. Резиме се пише у прошлом времену (описује истраживање које је већ обављено), садржи осврт на проблем, метод, резултате и закључке обављене студије. Осим у случајевима када се ради о репликацији неког експеримента, у оквиру резимеа се не наводе референце. Препоруке за писање доброг резимеа су следеће. Резиме треба почети освртом на проблем истраживања у оквиру чега треба укључити информације о учесницима. На пример, део резимеа може да садржи реченицу попут ове: „у експерименту је учествовало 30 студената прве године психологије, Филозофског факултета у Београду“. Потребно је навести и део примењене методологије тако да потенцијални читалац одмах зна да ли се ради о упитнику, анкети, скали процене, експерименту, о специфичном когнитивном задатку и сл. На крају резимеа треба грубо, у општим цртама навести главни налаз и закључке експеримента.
Можемо се запитати како је могуће све ово постићи са 150 до 200 речи? Обим резимеа је врло ограничена категорија која не варира много ван предвиђеног обима. Обим важи, како за публикацију рада у оквиру часописа, тако и за презентацију рада на и штампу у оквиру тзв. књига резимеа после завршених научних конференција. Резиме је врло важан део научне публикације јер се често налази у оквиру база података које индексирају научну литературу као што су рецимо PsycINFO, ScienceDirect, код нас KoBSON и сл. Као што можемо претпоставити, резиме је најчитанији део научних радова. Важи правило да ако је резиме лош, неинтересантан и неинформативан, насловом привучени читалац ће највероватније одустати од даљег читања чланка. Један од савета који многи аутори поштују гласи да резиме треба написати на крају рада, када је комплетирана структура читавог текста, што почетницима може деловати збуњујуће јер је резиме прва већа целина текста.
Постављање окоснице текста се постиже у уводу извештаја. У оквиру ове целине аутор треба читаоцу да пренесе шта је и због чега радио. Одмах треба напоменути да о структури ове целине треба размишљати из перспективе читаоца који је првенствено заинтересован да види шта је аутор чланка урадио а не шта су други аутори радили. Треба имати на уму да је циљ овог одељка одговор на следећа питања: Којем проблему је посвећено истраживање? Шта је био циљ истраживања? Шта о том проблему говоре претходна истраживања? Како гласи хипотеза? Који налази и размишљања су довели до њеног формирања? Шта се предлаже као начин да се хипотеза докаже?
Уводно излагање обично почиње са представљањем феномена који се испитује (језик, пажња, памћење) уз које се везује његов значај за тему којој је посвећено истраживање. Могуће је применити приступ који полази од најопштијих поставки проблема које се постепено сужавају до специфичног истраживачког питања које се адресира у оквиру експеримента који је осмишљен са циљем да на њега одговори. Поред тога, у уводном делу аутор саопштава и претходне налазе који довели до поставке радне хипотезе. Уколико постоје неконзистентни или контрадикторни налази, аутор их на овом месту наглашава уз представљање идеје о томе како експерименти који ће бити представљени у чланку могу да допринесу разјашњењу емпиријских неусаглашености које допиру из различитих извора. У оквиру овог дела извештаја, приликом прегледа претходно изведених истраживања, аутор мора бити високо селективан, што значи да треба представити само налазе који су у најужој вези са проблемом а никако све налазе који се могу наћи прегледом литературе. Такав приступ не би био ни економичан, ни сврсисходан.
Разрада проблема, представљена кроз налазе претходних истраживања, треба да буде формулисана и вођена тако да читаоцима омогући да прате линију размишљања аутора која га је довела до истраживања о којем је написао извештај. Не треба претпостављати да је било шта од тога очигледно и сувишно али ипак треба водити рачуна да се аутор обраћа публици (колегама читаоцима) који су до неке мере упознати са главним налазима из одређене области тако да би исцрпан преглед области био контрапродуктиван. Приликом писања о претходним истраживањима неопходно је водити рачуна о правилима цитирања као и код свих осталих извора научне грађе који се користе у писању чланка. АПА користи и препоручује тзв. аутор-година систем цитирања, нпр. (Jones, 1996) или кад су у питању два аутора (Jagger & Richards, 1969). При крају прегледа релевантних налаза и линија размишљања, ваљало би што јасније представити хипотезе, као и независне и зависне варијабле. Такође, уколико сматрате потребним, на овом месту може се нешто написати и о општем плану процедура уколико је извесно да се ради о једној експерименталној процедури (задатак лексичке одлуке, верификације, меморијске претраге и слично). Такође, требало би размислити о томе да ли је згодно да се већ у уводном делу помене и начин операционализације варијабли. Поред тога, уколико су припремљене неке предикције резултата било би добро да се у оквиру уводног дела, при његовом крају саопште експерименталне премисе и то на начин да исходи буду што је могуће јаснији, са јасним објашњењима због чега се очекује одређена структура резултата, што све заједно може имати функцију да читаоца припреми за следећу секцију текста о којој ће бити детаљно саопштени детаљи експеримента.
Метод секција је најзанимљивији и најдинамичнији део научног чланка. У литератури се могу наћи препоручени поднаслови који се у зависности од структуре текста могу наћи у оквиру ове велике секције (Табела 7.1, Myers & Hansen, 2012). У оквиру овог дела текста, аутор саопштава шта је радио у оквиру експеримента. Описују се материјали као и процедуре примењене у оквиру експерименталне сесије. Извештај из овог дела текста мора бити максимално прецизан и довољно детаљан до нивоа који недвосмислено омогућава другом истраживачу да понови експеримент на основу представљених података. Елементи овог одељка варирају у зависности од истраживања. Поменућемо најчешће коришћене поднаслове.
Испитаници или субјекти. У оквиру овог дела саопштавамо детаље везане за узорак испитаника који је присутан у студији коју представљамо. Смисао овог дела текста је да пружи одговор на следећа питања: Колико испитаника је учествовало у експерименту?; Које су њихове релевантне карактеристике (пол, узраст, висина, тежина, вид); Како је узорак изабран и на који начин је формиран?; Да ли су субјекти добили одговарајућу накнаду за време проведено на експерименту? Да ли се радило о новчаној накнади или су добили поене за остваривање планираних предиспитних обавеза? Уколико је неки испитаник из неког разлога испао изашао из планираног узорка о томе би требало нешто написати у оквиру овог дела текста, као и сваки други детаљ за који се сматра да би могао бити од користи за разумевање експеримента.
Инструменти или Апаратура. У оквиру овог поднаслова објављују се детаљи који се односе на инструменте или апаратуру која се користили за прикупљање података. Тако се у различитим чланцима у оквиру ове секције могу наћи детаљи везани за упитнике, опсервације понашања, интервјуе, тестове и слично. Уколико су коришћени стандардизовани инструменти обавезно је навести одговарајућу референцу. Поред тога, у оквиру ове секције добро је навести психометријске карактеристике употребљених инструмената као што су поузданост и валидност. Уколико се за извођење експеримената користио рачунар, добро је навести његове карактеристике, карактеристике видео режима у којем су приказани стимулуси, као и опис одговарајућег компјутерског програма за извођење експеримената.
Процедура. Овај одељак треба да садржи опис третмана или интервенција које стоје у основи свих ситуација у оквиру експеримента, укључујући и услове у контролној ситуацији (групи). Уколико је релевантно упутство које је дато испитаницима, овде га је неопходно навести. У случајевима када је реч о дугачком садржају, оно може бити приказано у прилогу, на крају текста. Слично важи и за специјализовану опрему која је специјално конструисана за извођење експеримента као и за специјално направљене стимулусе за које је неопходно навести што је могуће више релевантних детаља. Као што смо поменули раније, приказ стимулуса такође мора бити детаљан до нивоа до којег обезбеђује могућност другом истраживачи да реплицира експеримент ослањајући се на дати опис. Уколико је опис стимулуса сложен, може се дати у прилогу. Употреба сваке специјализоване опреме као и софтвера требало би да буде реферисана, нпр. „стимулуси са Слике 3 приказани су посредством програма DMDX, на монитору марке Philips N205, димензија 24 инча са радном фреквенцијом освежавања екрана од 60 Hz”. Детаљи везани за експерименталну процедуру могу се приказати скицом (видети Главу 5), редослед којим су приказивани стимулуси, број излагања, опис блокова стимулуса итд. Поред тих детаља неопходно је навести и оне који се везују за субјекте: како су били распоређивани унутар различитих нивоа третмана (независне варијабле), да ли је то обављено применом неког од алгоритма рандомизације, да ли су распоређени на основу критеријума постигнућа или профила на неком од тестова личности, способности и слично.
Уколико из приказа процедуре нисте сасвим сигурни да је јасно који је нацрт коришћен у експерименту, размислите о укључивању поднаслова који носи наслов
Нацрт. Приликом коришћења релативно сложених факторијалних нацрта, пожељно је тако нешто саопштити у овом делу: „коришћен је трофакторски нацрт типа 2×3×5" и у продужетку навести имена фактора (нпр. тип, састав, време). Поред тога, важно је нагласити да ли је нацрт непоновљен или поновљен по субјектима. Уколико је у питању мешовит нацрт, ваљало би нагласити који су фактори поновљени а који нису. Што је експеримент сложенији, читаоцу ће бити више од помоћи број детаља везаних за примењени нацрт. На крају овог одељка корисно је спецификовати и зависне варијабле, које, разуме се, варирају у различитим врстама експеримената (проценат грешака, време реакције, процена на нумеричкој скали итд).
Резултати. Читаоци би у оквиру овог одељка требало да се упознају са статистичким процедурама које су коришћене приликом обраде прикупљених података. Једна од одлика психолошких истраживања јесте и сведеност података што подразумева да се у оквиру ове целине приказују статистичке вредности тестова и елементи дескриптивне статистике који своде мноштво података на неколико вредности (на пример, просечна вредност, стандардна девијација, F количник, p вредност). Уколико нису у питању нацрти са малим бројем испитаника (енгл. small N design), индивидуалне вредности се не приказују. Замислимо да поредимо две групе субјеката, од којих је једна имала статус експерименталне а друга контролне групе. Статистички извештај (о изведеном t тесту) би требало да изгледа слично овоме: t(544)=13.92, p < .01, субјекти у експерименталној групи постижу значајно виши број поена (M=42.28, SD=5.80) у односу на субјекте из контролне групе (М=35.50. SD=35.50). Величина ефекта и ниво вероватноће (p вредност) декларише се одмах након утврђеног статистичког коефицијента (t, F, r итд.). Овако може да изгледа релативно једноставан извештај са две групе субјеката. Са друге стране, уколико је реч о нешто сложенијем нацрту, извештај ће такође бити сразмерно сложенији. Сложенији статистички извештаји се могу организовати у мање целине. Уколико аутор процењује да је статистички део извештаја превише сложен, пожељно је направити неку врсту резимеа. Примена графикона и табела значајно олакшава разумевања анализе података. Притом, треба водити рачуна о стилу (дизајну) табеларног и графичког приказа података. Најчешће се срећу конзервативни графикони (линијски, скатерграми и хистограми) без визуелних детаља као што су тродимензионални елементи, боје и слично, који пре свега смањују читљивост и разумевање тренда који се приказује. Слично важи и за дизајн табеле. Уколико се одлучимо за овакав приказ, треба имати на уму да се морамо определити само за један начин приказа. Другим речима, подаци се приказују коришћењем табела или графикона, никако на оба начина. У оквиру ове секције, приказују се објективно прикупљени и анализирани подаци, њихова интерпретација следи у следећем делу извештаја.
Дискусија. У оквиру овог одељка аутор настоји да процени значај експеримента и интерпретира резултате. Други важан смисао овог одељка јесте повезивање онога што стоји у претходним секцијама: уводу, метод секцији и резултатима. Овде је неопходно навести шта је постигнуто, да ли је хипотеза потврђена, у каквом односу стоје описани резултати са резултатима из претходних истраживања, да ли подржавају претходно утврђене налазе или не? Уколико нису, треба елаборирати могуће разлоге одступања и слично. Дискусија резултата је место где се могу наћи размишљања аутора о импликацијама које његово истраживање има, генерализацији налаза, сугестије за будућа истраживања.
У овом делу извештаја треба избегавати квантитативне елементе, дакле не треба саопштавати резултате нити се позивати на статистичке анализе. Обично овај део започиње кратким сумирањем циља експеримента и објашњењем и разрадом да ли је хипотеза потврђена или пак није. Затим се треба осврнути на то како резултати стоје у односу на оно што је већ утврђено о проблему о којем је већ било речи у уводном делу текста. Уколико добијени резултати нису у складу са претходним, требало би објаснити шта би могао бити узрок томе и сл. Треба имати на уму да ова секција код читалаца треба да изазове утисак заокружености целокупног извештаја. Другим речима, требало да буде сасвим јасно како се до података стигло, шта је утврђено, у које шире целине проблема се актуални подаци уклапају и шта би још могло да се уради у будућим истраживањима како би се одговорило на део питања који се отвара на крају овог истраживања.
Последњи део извештаја назива се референце и представља списак коришћене литературе. Сваки чланак, као и свака књига коју смо помињали унутар рада требало би да буде наведена у овом делу текста. Овај део је посебно значајан зато што омогућава читаоцима да пронађу одређену референцу и стекну информације из примарних извора које сматрају значајним за извођење будућих истраживања којим би могли да изведу и унапреде знање о одређеним проблемима. Овај део извештаја мора бити посебно педантно урађен уз поштовање свих прописаних стандарда за навођење коришћене литературе (најчешће се користи АПА стандард и формат цитирања и навођења).
Постоји много питања које аутор себи треба да поставити пре него што се одлучи за објављивање извештаја у неком од доступних научних часописа. Већина часописа на својим Интернет сајтовима има листу коју ваља проћи пре отпочињања процедуре рецензије и комуникације са надлежним члановима редакције. Већина листа је усклађена са АПА стандардом и организована је кроз неколико целина које ћемо приказати у наставку текста.
Проверити специфична упутства часописа за форматирање текста (димензије документа, маргине)
Да ли је читав рукопис укључујући цитате, референце, ауторске напомене, садржај, потписе слика форматиран са дуплим проредом између редова?
Да ли су маргине минимално 2.54 cm?
Да ли су одвојене као посебне стране следеће целине рукописа: насловна страна, апстракт, референце, фусноте, табеле и слике (свака табела и свака слика треба да буду дате на посебним странама)?
Да ли потписе испод слика треба дати заједно са сликама или на посебним странама на крају рукописа?
Да ли су елементи рукописа организовани у низу страница између апстракта и списка литературе?
Да ли су стране рукописа нумерисане почевши од насловне стране?
Да ли наслов има више од 12 речи?
Да ли потпис аутора (афилијација) представља институцију или институције у којој је спроведено истраживање?
Да ли насловна страна садржи наслов, афилијацију сваког аутора и напомене? Неки часописи захтевају да се имена аутора достављају искључиво у пропратном писму које се шаље аутору.
Да ли је резиме обима од 150 до 250 речи?
Да ли је сваки параграф дужи од једне реченице и краћи од једне стране рукописа?
Да ли нивои наслова прецизно одражавају организацију чланка?
Да ли су сви поднаслови истог нивоа форматирани на исти начин?
Да ли су избачене непотребне скраћенице?
Да ли су неопходне скраћенице објашњене?
Да ли су скраћенице у оквиру табела објашњене унутар потписа или легенди графикона?
Да ли идентификована сва грчка слова осим најчешће коришћених математичких симбола?
Да ли су све остале нотације које нису представљене грчким алфабетом дате у курзиву?
Да ли су дати сви метрички еквиваленти за неметричке јединице (осим времена које нема неметричку димензију)?
Да ли све јединице (метричке и неметричке) прате нумеричке вредности?
Да ли је литература коришћена у рукопису наведена у оквиру референци?
Да ли се навођење литературе поклапа са списком литературе како када су у питању имена тако и када је у питању наведена година?
Да ли су имена часописа унутар секције референци наведена у целини?
Да ли су презимена аутора унутар заграда у рукопису као и на списку литературе сортирана по абецедном распореду?
Да ли су наведени адекватни бројеви страна приликом навођења поглавља у књигама?
Да ли су референце коришћене за мета анализе означене звездицом?
Да ли су дате афилијације сваког аутора?
Да ли се разликују афилијације и адресе аутора који је превиђен за коресподенцију?
Да ли је у напомени неопходно навести посебне околности везане за рад као што су: да је рад делимично представљен на конференцији, да је део неког студентског, академског рада (докторска дисертација), део лонгитудиналне студије, однос који може представљати потенцијалан конфликт интереса и сл.
Да ли све фусноте унутар рукописа наведене и да ли су њихови бројеви исправно лоцирани унутар текста?
Да ли свака колона табеле има свој наслов?
Да ли су све табеле реферисане у тексту?
Да ли је слика довољно велика да се приликом „прелома“ часописа може редуковати на маргине странице?
Да ли су слова унутар слика величине 8—14?
Да ли је слика дата у графичком формату прихватљивом за издавача?
Да ли слика задовољава квалитет високе резолуције?
Да ли су све слике у рукопису означене нумерички (арапским бројевима)?
Да ли се приликом нумерације слика и табела поштује редослед њиховог појављивања у рукопису?
Да ли су приложене писане сагласности других аутора за коришћење делова текста, слика и табела?
Да ли су наведени бројеви страница и параграфа цитата?
Да ли је контакт адреса уредника часописа ажурирана?
Да ли је укључено пропратно писмо уреднику?