Као и свака наука, психологија је дефинисана својим предметом и методом. Како се то учестало наводи у литератури, дефинисањем предмета проучавања настоји се да се одговори на питање шта, док се утврђивањем начина истраживања настоји одговорити на питање како. Проучавајући психички живот људи и животиња, чешће и прецизније, проучавајући психичке процесе одраслог и здравог појединца, психолози примењују различите методе, од којих, како ствари стоје код већине наука, експеримент несумњиво обезбеђује податке од највећег епистемолошког значаја.
Слично као и са предметом, када је у питању настанак експерименталне психологије, почеци сежу даље у прошлост од датума који се у литератури третира као званични почетак научне психологије, а то је1879. година и оснивање Вунтове лабораторије у Лајпцигу. Једно од питања које би се могло поставити тиче се разлога због којег психологија “има дугу прошлост и истовремено кратку историју“, као што је то истакао Боринг? Део разлога морао би лежати у сложености феномена који испитује, као и у томе што таква сложеност, као и проблеми са којима се сусреће, често производе велики број питања и дилема о главном путу којим једна, у основи природна наука, треба да се креће. Сведена на опис који смо дали, изгледа да би природу психологије најбоље било схватити као науку која користи научни метод најближи природним наука, која тежи успостављању каузалних односа међу појавама, као и парсимоничним и јасним, каузалним објашњењима феномена које испитује.
Разматрање научног статуса психологије, води ка отварању суштинских питања, пре свега оних која се односе на сам идентитет психологије као науке. Да ли је психологија наука? Каква је психологија наука? Шта је уопште наука о души, како јој само име говори? Наведеним питањима и потенцијалним одговорима не стиже се до краја проблема научног идентитета психологије. Уколико се сложимо око тога да је психологија наука која, најшире схваћено, проучава како се у многим уџбеницима наводи психички живот људи и животиња, може се ићи даље са постављањем питања. Каква је то наука? Природна, друштвена, хуманистичка? Морамо имати у виду да је захваљујући мистичном, тешко доступном предмету изучавања, психологија је од својих почетака представљала проблематичну област, као дисциплина која егзистира у сенци неке „праве“ науке, па због тога део научног света верује да се психологија још увек налази у свом преднаучном периоду, без јасног и егзактно одређеног научног метода. Ипак, већ смо поменули да је као и свака друга наука и психологија дефинисана својим предметом и методом. Обе одреднице су значајне, али када је у питању проблем који разматрамо чини се да је метод нешто важнији елемент. Са друге стране, из визуре научника природних наука, нпр. физичара, могло би се очекивати да је управо метод осетљива и рањива тачка. За очекивати би било чути примедбе о недостатку лабораторијске традиције, инструмената, експерименталних поступака и процедура, те епистемолошког статуса прикупљених података и сл. Ипак, кад се мало замислимо, схватамо да је оваква представа само делимично исправна. Познато је да психологија од свог самог почетка поседује лабораторије, опрему, субјекте, експериментацију, технике, статистичку анализу итд.
Међу лаицима се често могу чути занимљиве здраворазумске идеје о природи психологије. Нешто што међутим није својствено само лаицима јесте идеја о томе да се психологија бави искључиво психопатолошким проблемима, феноменима, проблематичним понашањем и сл. Из академског угла, јасно је да је таква представа погрешна. Психологија захваљујући примени експерименталног метода проучава читав сплет различитих проблема као што су: перцепција, когниција, учење, мишљење, памћење, социјално понашање, као и део психопатолошких појава. Са друге стране, хетерогеност тема којима се психологија бави још је шира. Вероватно због значаја, али свакако и због доступности информација (утисака), у свакодневном животу можемо чути многе имплицитне, лаичке теорије и интерпретације, елементе здраворазумског знања. Таква знања могу бити занимљива, корисна и тачна, али се никако не могу третирати као научно доказана истина. Како смо већ напоменули, део сложености проблема психологије као научне дисциплине проистиче из предмета њеног проучавања, тако да се може рећи да важи следеће: што је предмет изучавања нејаснији, утолико је потреба за научним методом већа. На крају, ако се нешто више усмеримо на суштину метода, тј. поступака прикупљања података, није далеко од истине да се психологија не разликује превише од осталих (природних) наука, нарочито када имамо у виду поступке прикупљања података и њихову интерпретацију.
Као занимљив пример научног метода наводи се Аристотелово размишљање о брзини пада објеката различите масе. Да ли ће кугла масе пет килограма пасти истом брзином са одређене висине као и кугла масе десет килограма? Вођен логиком и здравим разумом, Аристотел је тврдио да ће објекти веће масе, падати брже него лакши објекти, нпр. кугла од пет килограма. Галилеј (1564-1642) је спровео експеримент у којем је показао супротно, да објекти различите масе падају истом брзином. Из оваквог истраживања настао је принцип еквиваленције који је касније постао основа закона који одређује односе тела у универзуму. Из Галилејевог поступка прикупљања података, кроз експеримент изведен на торњу у Пизи, виде се четири одлике савременог научног истраживања:
1. Постојање хипотезе, која у овом примеру гласи да објекти различите масе истом брзином падају на земљу
2. Опсервација и мерења брзине пада
3. Репликација кроз обављање вишеструких опсервација брзине пада објеката различите масе
4. Развијање закона или модела. Потврђивање повезаности између масе и брзине пада објекта омогућава извођење општих (генерализованих) закључака.
Управо последња карактеристика, развијање закона или модела говори о томе колико је прикупљање података значајна ставка у научним истраживањима. Општи принципи који би требало да управљају поступком прикупљања података јесте тежња да се подацима да структура и смисао. Чувени дански астроном, Тихо Брахе (1546-1601), скупљао је податке о звездама скоро цео век, док је други велики научник, Јоханес Кеплер (1571-1630), те исте податке учинио корисним кроз систем једначина који је у науци познат као Кеплеров закон. Наравно, свакодневна научна пракса не доводи увек до оваквих, крупних достигнућа као што се може видети у примеру са Брахеом и Кеплером. Ипак, путем прикупљања података о феноменима долазимо до осмишљавања и тестирања привремених објашњења која називамо теоријама. Теорије повлаче, уједињују и диференцирају скупове научних чињеница, организујући их у својеврсне шеме, као што су општи принципи или скупови правила који могу бити корисни у објашњењу сложених појава какве су, на пример психички систем или понашање. Добра теорија би требало да буде обухватна мада, појединачне теорије могу објаснити много тога, али ипак не све. Ипак, сасвим је природно да старе теорије буду замењене новим теоријама са већом моћи објашњења.
Једно од многих питања која је могуће поставити у вези са научним мишљењем односе на начин на који научници размишљају. Постоји ли особеност когнитивног стила научника? Методолози тврде да тако нешто постоји, назива се добро, дисциплиновано мишљење (енгл. good thinking), између осталог, очитава се у систематичности, објективности и рационалности. Тиме се постиже пожељна дистанца према свим уверењима или потенцијалним очекивањима која би могла угрозити научникове опсервације или закључке. Поред тога, дисциплиновано мишљење подразумева и отвореност према новим идејама које могу бити у несагласју са онима које су претходно усвојене. Таква отвореност уједно значи и спремност ка другачијем сагледавању чињеница у светлости новијег, солиднијег сазнања. Подразумева се да је дисциплиновано мишљење уједно и потчињено законима логике. Закључци морају бити изведени тако да нужно следе из података без обзира на то јесу ли били очекивани. Као једна од често навођених одлика наводи се и парсимоничност, која се у литератури често означава и као Окамова оштрица, у част средњевековном британском филозофу Вилијему Окамском. Овај принцип мишљења налаже комплекс три чиниоца: једноставност, прецизност и чистоћу мисли, који кроз међусобно међудејство треба да резултира тиме да се уколико су два објашњења филозофски подједнако брањива, прихвата објашњење које је једноставније све док оно није у сукобу са снагом аргумената који су поткрепљени подацима. У психологији се овај принцип везује за име Лојда Моргана, компаративног психолога, који се у својој каријери сусретао са различитим објашњењима под притиском популарности теорије еволуције и тежњом за налажењем доказа о постојању менталних процеса код животиња. Историја психологије бележи мноштво различитих објашњења којима се може илустровати антропоморфистички резон: паметни Ханс, коњ који је поседовао аритметичке способности, теза о томе да се мољци скупљају око свеће из радозналости, да даброви правећи брану показују својеврсно предвиђање и планирање па све до тога да шкорпиони могу патити од депресије која може бити узрок њиховог самоубиства. Не поричући могућност постојања свести код животиња, Лојд Морган се залаже да се понашање животиња објасни на најједноставнији могући начин. Из такве тежње формулисан је Лојд Морганов канон штедње који гласи: „Ни у ком случају неку активност или исход не треба објашњавати као резултат више менталне моћи уколико је исти феномен могуће објаснити кроз дејство активности ниже менталне моћи“.
Научни дух између осталог, претпоставља и неизвесност изведених закључака под дејством снаге ново прикупљених података. Током акумулације знања унутар једне научне области, нужно долази до мањих или већих измена до тада прихваћених знања у светлости ново прикупљених података и чињеница. Овакву неминовност називамо аутокорекција јер подразумева константну измену сазнања у зависности од снаге доказа које омогућавају ново прикупљени подаци. Што више доказа поткрепљује појединачно објашњење или теорију утолико више ту теорију можемо сматрати поузданом. Згодну илустрацију аутокорекције можемо препознати код објашњења агресивног понашања услед дејства медијског контекста који је заступала теорија социјалног учења. Теорија предвиђа да људи теже агресивном понашању захваљујући пре свега томе што имитирају своје моделе идентификације које су имали прилике да виђају у медијима. После тридесет година, ова теорија бива замењена сасвим другачијим, когнитивистичким схватањем, ефектом когнитивног примовања, који сведочи у прилог томе да посматрање агресивног понашања у нама изазива побуђивање својеврсне когнитивне репрезентације похрањене у оквиру дуготрајне меморије, прецизније у оквиру целина које се називају шеме и представљају, кратко речено, знање о контексту. Когнитивистички приступ је у великој мери заменио теорију социјалног учења, највише захваљујући томе што има потенцијал да објасни већи опсег људског понашања као што је тенденција људи ка понашању сличном или идентичном ономе које су имали прилику да виде у медијима (Berkowitz & Rogers, 1986).
Због тога што на уверљив начин говори о супериорности и епистемолошком значају података који се обезбеђују применом научног приступа, једно од најважнијих својстава научних, пре свих експерименталних истраживања, представља могућност понављања огледа која се назива репликација . Уколико су поштована начела објективног прикупљања података и дисциплинованог мишљења, са великом вероватноћом можемо очекивати успешно понављање већ добијених експерименталних података на неком другом узорку, на неком другом месту, у другој средини одн. култури и сл. Успешност у репликацији првенствено може указивати на робусност ефекта, али са друге стране говори и о значају степена спроведене контроле истраживања кроз процедуру прикупљања података. Узмимо за пример једно чувено истраживање из визуелне перцепције које је осамдесетих година извела Ен Тризман из кога је касније настала једна од најутицајнијих теорија улоге пажње у визуелном опажању, теорија интеграције карактеристика (Treisman & Gelade, 1980). Укратко, Тризманова је у овом истраживању показала да у специфичним условима, време претраживања визуелних елемената не корелира са њиховим бројем и остаје релативно непромењено при претраживању како пет, тако и тридесет пет елемената претраживаног скупа визуелних целина. Тај налаз је реплициран више стотина пута, а од тога и у две прилике од стране аутора ове књиге, који је установио идентичан профил времена претраживања ономе у оригиналном чланку Тризманове (Gvozdenović, 2002, 2004). Са друге стране, требало би имати у виду и чињеницу да исто онолико колико убедљиво успех у репликацији неког експерименталног налаза говори у прилог његовој постојаности, тако и неуспешна репликација, под условом да је коректно изведена, као мало шта друго компромитује резултате првобитног експеримента.
Једна од најважнијих одлика научних истраживања јесте објављивање резултата научног рада. Добро је познато да је наука у својој природи јавна и космополитска делатност. Те две карактеристике се везују за научни рад управо због тога што последња фаза научног истраживања мора резултирати објављивањем извештаја у неком од научних извора, након чега се конкретни извештај може сматрати делом грађе одређене научне дисциплине или области. Научници током своје каријере остварују контакте кроз интеракцију на различитим научним пројектима, кроз учешће у специјализованим групама, конференцијама као и кроз чланство и рецензије у различитим одборима научних часописа. Поред реализовања одређених истраживачких задатака, сврха поменутих активности састоји се и у међусобној размени корисних информација о истраживањима на којима аутори тренутно раде.
Када су у питању научни часописи, примарни извори од највећег значаја, треба напоменути да је реч о врло динамичном пољу збивања. Број научних публикација, као и број часописа свакодневно расте a на крају сваке календарске године већина часописа објављује библиометријске мере свог утицаја и на тај начин исказује свој квалитет и престижност међу научним светом. Гледано у целини, јавност научних истраживања, обезбеђена кроз међусобну сарадњу на научним пројектима и конференцијама, као и објављивање радова у научним часописима од виталног су значаја за развој науке, што не би било могуће уколико би истраживачки извештаји, без обзира на свој квалитет и значај, остали у сфери приватности аутора.
Научни метод примењен у експерименталној психологији као и у другим наукама почива на неколико премиса. Прва од њих је нешто што би се најлакше описало као ред или поредак. Универзум психолошких феномена и процеса је као и физички свет, уређен, не хаотичан са насумичним правилностима и збивањима. Управо супротно, претпоставља се, а и досадашња психолошка научна знања снажно указују на то да је свет психолошких збивања уређен и довољно систематичан тако да је унутар њега могуће пратити догађаје, описати их и што је од великог научног значаја, предвидети их. Друга важна премиса примене научног метода је детерминизам. Ради се о претпоставци да је да психолошки феномени имају претходницу у неком чиниоцу који детерминише његов квалитет. При сагледавању детерминизма треба бити свестан чињенице да свака претходница неком догађају не значи нужно и детерминацију тј. каузални однос између две појаве. Такви закључци спадају у категорију сујеверја и огледају се у придавању узрока психолошким појавама поред тога што тако закључивање о узроцима није логички и емпиријски повезано, нити утемељено. У литератури се оваква врста закључивања често илуструје примерима из астрологије. Тековина ослањања на изворе података, опсервације, чињенице, резултате експерименталних мерења коју срећемо у многим природним наукама, па и у психологији, назива се емпиризам.
Емпиријска истраживања уопште, а посебно експериментална истраживања у психологији, ослањају се на мерења прикупљена применом различитих поступака и процедура, која формирају тзв. зависне варијабле, од којих су међу најпознатијим неке од следећих: количина наученог материјала, снага става, брзина обраде вербалног материјала, као и ефикасност претраге визуелне и меморијске претраге итд. Регистровани подаци се у следећем кораку трансформисањем сирових у изведене мере, структуришу у податке над којима се спроводе одговарајуће статистичке анализе (о сировим и изведеним мерама види више у Todorović, 2008).
Да ли психолошки експеримент подразумева значајно другачији поступак од експеримента који се примењује у оквиру методологије природних наукама? Не. У својој суштини, то су исти поступци. Реч је о тежњи да се у строго контролисаним условима, манипулацијом различитих услова и стимулуса изазове и прати одређено понашање испитаника. Под понашањем се подразумева сваки потенцијални облик психолошког реаговања у датим околностима тј. унутар различитих експерименталних процедура. Уколико би смо применили нешто другачију методолошку терминологију, могли би смо рећи да се ради о специфичном истраживачком поступку у којем је макар једна варијабла манипулативна, подложна високом степену контроле од стране експериментатора, што нам даље омогућава успостављање узрочно–последичне релације међу појавама које истражујемо. Прецизније, настојимо да успоставимо каузалну релацију између контролисаног окружења са једне и емитованог понашања, са друге стране. Подразумева се да ширина различитих психолошких проблема не дозвољава изричиту физичку манипулацију независне варијабле тако да у неким случајевима експериментатору стоји на располагању манипулација кроз селекцију и специфично формирање узорака. Замислимо да се спроводи неко истраживање деловања хормоналних чинилаца на људско понашање. Највероватније, у истраживању тог типа, експериментатор није у могућност да физички манипулише вредношћу нивоа неког хормона у крви субјеката али је зато у могућности да селекцијом, избором субјеката са различитим нивоом испитиваног хормона, кроз специјално организовано прикупљање података и одговарајуће поступке, прати његово дејство на понашање испитаника.
Уопштено узевши, психолошке експерименти се могу поделити на неколико општих типова. Први тип експеримената се назива критични или круцијални (лат. Experimentum crucis). О круцијалном експерименту говоримо када се сусрећемо са експериментом чији исход може водити ка одбацивању или учвршћивању неке теорије или хипотезе. У литератури су познати круцијални експерименти који се могу наћи у радовима Френсиса Бекона, Роберта Хукија а посебно је чувена анализа природе светла кроз круцијални експеримент Исака Њутна. Други тип експеримента подразумева врсту пробног истраживања и назива се пилот експеримент. Пре извођења експеримента, истраживачи су склони да изврше мању пробу и на тај начин провере процедуру, стимулусе, трајање, статистичке поступке. Резултати пилот експеримента поред тога што потенцијално указују на материјалне грешке приликом креирања и извођења огледа, могу да укажу и на извесне трендове у резултатима и на тај начин коначно определе експериментатора у дилеми да ли да нешто радикално мења или да настави прикупљање података под већ припремљеном нацрту експеримента. Трећи тип експеримента је онај који се изводи у нешто другачијим условима, ван лабораторије. Ради се о природним опсервацијама које се одвијају на терену (енгл. naturalistic observation). Овакав метод прикупљања података подразумева систематско регистровање опажене информације. Опсервација се у литератури често илуструје помоћу Дарвинове студије и експедиције на острву Галапагос, из које је, као што је познато, настала теорија еволуције и књига „Порекло врста“. Једно време природно посматрање у психологији није било нарочито популарно али данас се сматра важним и незаменљивим методом прикупљања података у одређеним психолошким дисциплинама. Као и код других научних поступака, и овај поступак мора бити објективан и систематичан, заштићен од уплива потенцијално штетних елемената као што су: личне предрасуде, предубеђења, емоције и пристрасности.
У научној психологији постоје четири циља које је вредно испунити како би се спровело методолошки коректно истраживање. То су: опис, предвиђање, објашњење и контрола.
Почетна инстанца сваког научног поступка јесте опис феномена који се истражује. За разлику од свакодневне употребе термина “дескрипција“ или „опис“, научни опис подразумева систематично и непристрасно регистровање различитих аспекта проучаваног понашања. Овај поступак је природно повезан са натуралистичким истраживањима код којих се, као што смо поменули, прикупљање података одвија ван лабораторије, на тзв. терену. Током таквих истраживања истраживачи су у прилици да описују многе врсте социјалних искустава, различите аспекте дечјег когнитивног развоја, организационе структуре неке групе, функције и слично.
Предвиђање се сматра једном од есенцијалних карактеристика научног истраживачког процеса. Под тиме се подразумева очекивање када би одређено понашање могло да се испољи, а све то на основу упознавања услова у којима се одређена појава (понашање) јавља. На пример, зна се да полазак детета у школу може изазвати стрес како код родитеља, тако и код детета, па сходно томе, захваљујући предвиђању, могуће је припремити породицу за прилагођавање на новонасталу ситуацију.
Степеницу више у односу на предвиђање чини објашњење, трећи циљ. Кратко речено, уколико смо објаснили неко понашање, то уједно значи и да смо описали и разумели узроке који га изазивају. Објашњење неког понашања подразумева коришћење истраживачког нацрта којим се систематски манипулисало различитим аспектима ситуације са циљем да се изазове одређено понашање, из чега нужно следи да само из тако устројеног система проучавања можемо закључивати о везама између узрока и последица. Као што знамо, достизање овог циља кроз извођење експеримента није нимало једноставно, пожељно, а релативно често је и неизводљиво.
Четврти циљ научне психологије представља контрола. У овом контексту мисли се на примену онога што смо открили у базичним, експерименталним истраживањима у свакодневном животу али у психолошкој пракси. Када се у основним истраживањима, применом методолошки коректних поступака успоставе одређене правилности феномена који организују и детерминишу људско понашање, оне се могу употребити или макар усмерити како ка корекцији тако и ка модификацији људског понашања у неким будућим ситуацијама. Иако у највећем броју случајева контрола понашања не представља примарни циљ психолошке експериментације, закључци проистекли из експерименталних истраживања могу бити корисни у психолошкој пракси и решавању неких практичних психолошких проблема из рецимо, сфере клиничке или педагошке психологије. Добар пример преклапања и својеврсног међудејства научне и примењене (апликативне) психологије представља специјално издање престижног часописа Америчке психолошке асоцијације (енгл. APA), Developmental Psychology, у оквиру којег се разматрала могућност сједињавања базичних научних сазнања о агресивности код деце и друштвене стратегије решавања овог проблема. Посебно запажен рад, објављен у поменутом издању часописа, представља истраживање Пепита и Доџа који закључују да без обзира на сво интересовање које са једне стране показују експерти (клинички психолози и психијатри), и са друге стране власти кроз имплементацију друштвених стратегија, решење проблема није на видику. Закључак њихове анализе говори да постоји јасна потреба за упливом развојних психолога на формулацији, имплементацији и евалуацији потенцијално научно заснованог програма превенције и интервенције, и друштвене стратегије борбе против насиља међу децом (Myers & Hansen, 2012; Pettit & Dodge, 2003).
Други занимљив пример лабораторијског налаза односи се на проблем квалитета дечјег вида. У јавности се често може чути да дуг боравак деце пред рачунарима (најчешће у игрању, ређе у другим истраживачким активностима) може лоше да се одрази по њихов вид, тачније да га ослаби. Двојица истраживача, Грин и Бевалир су заправо доказали супротно. Играње видео игара код деце може чак да побољша њихов вид у износу од 20 % (Green & Bavalier, 2007). Ово истраживање је описано у преко стотину магазина и часописа док се за прилоге о овом истраживању, емитоване на америчкој националној телевизији процењује да их је видело преко 100 милиона људи. Оба примера говоре о томе колики је потенцијални значај психолошких лабораторијских истраживања, када се они на адекватан начин прикажу широј стручној али и лаичкој јавности (Myers & Hansen, 2012).
Срж сваког научног истраживања састоји се у настојању истраживача да идентификује услове који претходе проучаваној појави (психолошким процесима који узрокују понашање), како би их касније искористили за објашњење евентуалне уочене правилности међу њима. Уколико смо у могућности да установимо услове који претходе (антецеденте) одређеном понашању испитаника, могли би смо да предвидимо такво понашање. Исто би се могло илустровати на следећи начин: ако су XYZ претходни услови, они ће условити одређено понашање, па ћемо уколико се поново јаве, очекивати да се испољи исто понашање.
Као што смо поменули, комплексност предмета проучавања психологије, психичког живота људи и животиња, намеће одређена ограничења када је у питању експериментација и контрола услова. Слободно се може рећи да је формално немогуће идентификовати и контролисати све фактора који претходне или условљавају појаву одређених когнитивних тј. психолошких процеса. То је посебно неизводљиво постићи у оквиру једног истраживања, ма колико коректно оно било замишљено и спроведено. Овакво ограничење, без обзира на његову неумољивост и убедљивост не треба да буде разлог одустајања од експерименталног истраживања психолошких процеса и појава. Уместо нереалне тежње за максималном и свеобухватном контролом, истраживач би могао да се фокусира на одабране услове тј. факторе над којим је могуће успоставити контролу, а за које верује или на основу претходно спроведених истраживања има основа да претпостави да детерминишу понашање које настоји да објасни.
Идеја коју смо изнели у претходном пасусу се у психолошким експериментима спроводи коришћењем конструкта који се назива третман (енгл. treatment). Под третманом подразумевамо комплекс различитих експерименталних ситуација које стоје под неком врстом експерименталне контроле и за које очекујемо да ће код учесника у експерименту произвести одређено понашање. Иако у неким ситуацијама реч третман може да означава да ће субјекти у оквиру експерименталне процедуре бити индивидуално на неки начин третирани (фармаколошки, психолошки, физиолошки), то се ретко дешава. Уместо тога, овај термин заправо наговештава да ће субјекти бити изложени различитим сетовима ситуацијама и стимулуса, и да ће тако организован поступак произвести различите ефекте на понашање испитаника. Добар пример представља Шахтерово испитивање природе емоција у којем су различите групе субјеката прошле кроз различите третмане у жељи да се испита доминантан узрок настајања емоција. У конкретном експерименту, Шахтер је варирао когнитивне и физиолошке услове генерисања емотивних реакција и установио, као што је добро познато да се из оваквог експеримента не може пресудити који фактор доминира, већ пре да физиолошки и когнитивни чиниоци стоје у некој врсти интеракције (Schachter, 1964).
Како бисмо били у ситуацији да из овако осмишљених експеримената доносимо квалитетне закључке, морамо водити рачуна о томе да експерименталне услове коректно контролишемо. У том циљу, користимо специфичне поступке који се називају технике контроле. У ширем опсегу психолошких истраживања таквих техника има много, док се у експерименталним истраживањима најчешће користи репетиција (понављање) и рандомизација (насумично излагање). Коришћење насумичног излагања субјеката различитим третманима обезбеђује нам отклањање нежељеног систематског дејства шума који потиче од индивидуалних разлика међу различитим групама субјеката. Другим речима, на овај начин желимо да осигурамо да су субјекти у различитим групама једнаки, односно колико је то могуће, што сличнији, тако да потоње резултате можемо објаснити дејством третмана а не њиховим интерперсоналним разликама.
У циљу спровођења што ефикасније контроле, експеримент се може организовати и на сасвим другачији начин, коришћењем експерименталног нацрта који се у литератури означава као нацрт поновљен по субјектима. Сваки субјект може да прође кроз исте третмане да би се накнадно мерило дејство сваког појединачног третмана и на основу тога установио њихов ефекат на испитанике. На овај начин такође се неутралише нежељено дејство систематских разлика међу субјектима и омогућава увид у то да ли различити третмани производе различите ефекте. Било би основано поставити питање да ли је ово најбољи начин организовања експеримента? Упркос томе што делује уверљиво и методолошки супериорно, овај метод пати од одређених недостатака. Често је немогуће организовати експеримент тако да сви субјекти прођу кроз више експерименталних третмана. Осим тога, треба бити свестан потенцијалне опасности продуженог деловања првог, претходно, током и након отпочињања другог, што у последњој, нежељеној инстанци може довести до тачке након које више није могуће јасно одвојити њихова дејства.
Може се закључити да се успешно извођење огледа снажно ослања на могућност и принципе контроле експерименталних услова. Из овога даље следи да у циљу доношења ваљаних закључака, сва објашњења која се не би ослањала на дејство варираних експерименталних чинилаца треба одлучно одбацити. Највиши степен контроле обезбеђује, као што је широко прихваћено и добро познато, лабораторијски експеримент. Са друге стране, то је и метод који је често критикован као поступак у којем се испитује недовољно значајно и аутентично манифестовање људског понашања, и то у условима који се називају вештачким при поређењу са ситуацијама у свакодневном животу, из чега следи да експериментално проучавање психолошких процеса и појава даје сиромашну, селективну и вештачку слику испитиване појаве. Овакав резон није искључиво везан за психолошки експеримент. Сличне примедбе би се могле упутити и експериментима у природним наукама: у природи не постоје ерленмајери, пипете и изоловани хемијски елементи, што није довољан аргумент за одбацивање резултата добијених у хемијским лабораторијама. Без обзира на замерке, експериментални метод је остао доминантни приступ у изучавању базичних психолошких процеса.
Објашњење путем експерименталног варирања чинилаца понашања захтева прецизну елиминацију њихових алтернативних објашњења, што подразумева следеће: а) насумично распоређивање субјеката у групе или коришћење нацрта поновљеног по субјектима, б) излагање свих субјеката идентичним експерименталним условима и в) држање свих околинских варијабли, експерименталних процедура и мерних инструмената константним током прикупљања података код свих учесника сваког нивоа експеримента. Испуњавањем ових стандарда, чини се несумњиво јасно да се регистроване промене у понашању испитаника могу ексклузивно приписати дејству варираних фактора током извођења експеримента.
Успостављање правилности између експерименталних услова и психолошких појава представља највећу вредност психолошког експеримента. Уколико скуп XYZ доводи до одређеног понашања док неки други чиниоци то не чине, може се закључити да скуп фактора XYZ узрокује одређено понашање. Имајући у виду динамичност и променљивост психолошких процеса, ваљало би напоменути да о узроцима понашања, каузалним релацијама међу појавама, говоримо посредством статистике закључивања тј. закључке изводимо у форми вероватноћа, а готово никада у апсолутним исказима. Постоји више типова узрочно последичних релација које се могу препознати у експерименталним истраживањима. Први тип везе је најчешћи и назива се темпорални, зато што се појављује временска разлика између третмана и праћеног понашања. Третман, кратко речено, претходи променама у понашању тј. ефектима. Временске тј. темпоралне везе су уграђене у суштину експеримената. На пример, субјектима се дају одређене инструкције, након чега се региструје њихово понашање; деци се пуштају цртани филмови одређеног квалитета, па се потом прати квалитет њихове игре или интеракције; студентима се одређено градиво предаје путем нове педагошке методе, потом се прати њихово постигнуће на тестовима знања итд.
Други типови веза су мање убедљиви, слабијег експланаторног потенцијала; реч је о просторним и логичким типовима односа. Просторни однос користимо у ситуацијама када на основу просторне повезаности положаја у простору успостављамо каузални однос међу објектима или акцијама. Замислимо да наставник у неком одељењу затиче разбијен прозор у учионици и за то криви ученика чије је место најближе разбијеном прозору. Закључак је примамљив, али недовољно уверљив и потенцијално неисправан. Логички модалитет закључивања био би закључак који би разбијање прозора приписао ученику са историјом проблематичног владања. Иако логичан, овај закључак не мора нужно бити исправан. Прозор је могао разбити неко други из одељења, неко споља или га је могла разбити промаја.
Успостављањем каузалних односа кроз психолошки експеримент, ми се заправо ослањамо на темпоралне релације. Подразумева са да чињеница да нешто нечему претходи, није довољна за успостављање смисленог и квалитетног каузалног односа. Међу филозофима је било многих који су сумњали у могућност извођења каузалних односа на основу темпоралних разлика и релација. Међу њима је најпознатији Дејвид Хјум (1711-1776). Хјум заузима тврд став да се на основу тога што нешто нечему претходи не може сматрати да је први догађај узрок, а други последица. Снага закључака донетих на основу емпиријских, експерименталних података, огледа се у томе што се дејства потенцијалних других (спољних) фактора држе под контролом током трајања експеримента, што касније омогућава доношења ваљаних каузалних закључака.
Приликом настојања за успостављањем каузалних релација међу појавама разликујемо неопходне и довољне услове. Узмимо пример из свакодневног живота. Избацивање хлеба из свакодневне исхране може бити довољан услов за губитак телесне масе. Да ли је то неопходан услов? Није. То је довољан али не и неопходан услов јер се повећањем физичке активности може постићи сагоревање унетих калорија и на тај начин поспешити губљење килограма без одрицања омиљеног хлеба. Са друге стране, аутомобил који у резервоару нема горива нећемо моћи да возимо. Закључујемо да је гориво, дакле, неопходан услов за вожњу аутомобила. У истраживачком послу, кроз експериментална истраживања чешће трагамо за довољним него за неопходним условима. Имајући у виду сложеност психичког универзума, ретко шта би тако ефикасно успорило развој неке научне области као постављање нереалних циљева који ништа мање од идентификовања обе класе услова не би сматрали вредним.
На крају овог поглавља можемо да се дотакнемо питања које је вероватно копкало многе психологе. Како се развијају нове идеје и стварају хипотезе у експерименталној психологији? Одговор на ово питање није ни мало једноставан. Веома ретко се дешава да нове идеје настају тренутно, одједном, већ су пре производ настао на акумулираном знању и прошлим истраживањима. Из овога се може закључити да се највећи део нових идеја крије негде међу примарним научним изворима који нам стоје на располагању у часописима области психологије коју истражујемо. Други, веома важан елемент јесте посвећеност науци. Када размислимо о биографијама великана попут Павлова, Бартлета, Скинера, Тинбергена, Бродбента, Канемана, посебно Ен Тризман– уочавамо да им је без обзира на многе међусобне разлике, свима заједничка посвећеност и тежња ка новом сазнању, вођена креативним духом који развија знање, ресурсе, флексибилност и истрајну посвећеност.